Dvoumili smo se da li da objavimo ovu priču zbog njenog poetskog stila ili da je jednostano prepričamo. Međutim, naša junakinja se bavi pisanjem, i njen stil je ono što ovu priču čini posebnom i emotivnom. Zato smo odlučili da je podelimo s vama baš kako smo je dobili.
Na kraju krajeva, nadamo se da će vas njena ispovest motivisati da se suočite sa svojim problemima sa težininom i emocijama i ostvarite svoje ciljeve.
——-
Prosto je neverovatno koliko dugo mi je trebalo da shvatim da nisam nikada ni živela.
Moj život je bio poput ustajale, mutne bare u nekom zapuštenom parku: bez pokreta, bez talasa, bez života.
Od uvek, od najranijeg detinjstva, bila sam usamljena.
Sećam se, bila sam devojčica rumenih bucmastih obraza, uvek gladna, uvek okružena nekim slatkišima. A ta glad se nije odnosila samo na hranu, već i na ljubav, na pažnju… Na moju tugu, niko nije obraćao pažnju. Jedinica. Dete razvedenih roditelja. Usamljena. Okružena svime i svačime. Ipak, sama…
Živela sam sa majkom koja kao da me nije videla. Otac nije plaćao alimentaciju i ona je morala više da radi. Kada bi se vratila sa posla, jedva me je primećivala, a kamoli sela da posavetuje šta da radim. Sama.
Ružno pače
Bila sam ružno pače, to mi je, bez sumnje, bila sudbina. Imam tamniji ten koji mi je, umesto nežnih, svetlih dlačica na rukama i nogama, doneo tamne, jake dlake, a sa prvim nagoveštajima puberteta, lice mi je bilo unakaženo brkovima i bubuljicama. Šlag na torti moje nesigurnosti.
Gledala sam se u ogledalo i plakala. Što sam više plakala, to sam više jela. „Druženje“ sa slatkišima postalo je moj jedini prijatelj, moja uteha. Uvek, kada bih se osećala usamljeno i loše, posezala sam za čokoladom, za kolačima. Jedini verni prijatelji koji su me tešili u tom groznom periodu.
On
A onda se pojavio on. Platonska ljubav. Jedina svetlost u tom mračnom delu mog života. U odeljenju se pojavio novi dečak, plav, vedar, nasmejan. Za mene je to bila ljubav na prvi pogled. Ne, ne simpatija, već ona, duboka ljubav kakva se dešava jednom u životu. On je bio sve ono što sam želela, o čemu sam maštala i nevidljivi centar oko kojeg su se moje misli vrtele.
Zbog njega sam se po prvi put, u svom životu, počela često da se gledam u ogledalo. I patim posle takve analize „stanja stvari“. Moj izgled je bio očajan a ja sam se još više osećala ružno, nesigurno, nevoljeno. Pokušavala sam različitim načinima – dijeta, vežbanje, pilule za mršavljenje – da se promenim, smršam, pokažem da nešto vredim… Da se transformišem u osobu kakva sam želela da budem.
Ipak, nije mi išlo… Naprotiv, što sam se više trudila i videla da mi raznorazne dijete „ne rade“, to sam više jela, a kilogrami su se, kao grudva snega koja se kotrlja, lepili za mene.
Odustala sam. Odustala od njega i od sebe. Odustala od promene i nastavila beskonačne sate da provodim uz slatkiše i grickalice, u oblacima mašte koja mi je davala utehu.
Nikada nisam volela da se fotografišem. Kada bih se već naterala na to, uvek sam koristila bezbroj filtera ne bi li slika na nešto ličila. Ali, čak i tada, bila sam jednostavno – smešna.
Moji snovi i realnost
Srednja škola… Pakao! Život se pretvorio u beskonačnu muku. Bilo je to vreme zadirkivanja, bolnih reči i pogleda. Iako sam bila odlikaš, sa svim peticama, i imala podršku nastavnika, nisam imala prijatelja, ni dečka. Bila sam nevidljiva za muškarce. Težina je prešla sto kilograma.
Počela sam da pišem. Puno, strasno, grozničavo – nekada po celu noć. Osećala sam neko olakšanje dok sam kuckala po laptopu. Sa 15 godina, izdala sam prvu zbirku priča, a sa 18 već sam pisala za jedne novine. Reči su bile moj svet, jedini u kojem sam se osećala sigurno. Moja misao je bila bistra, moja reč jaka i lepa, ali moje telo…
Sedeći posao nakon srednje škole samo je pogoršao stanje. Dok su moje vršnjakinje izlazile, družile se i uživale u vezama, ja sam sedela u kancelariji. Radila i jela, jela, jela…
Ni u dvadesetim nisam imala partnera jer sam se osećala nesposobnom za ljubav. Moje telo je bilo kavez, a ja sam u njemu bila zarobljena, nevoljena, usamljena, nesigurna.
Pritisak života
Vreme je prolazilo. Ušla sam u tridesete, a sa njima je došao i osećaj da je život prošao. Da ću završiti sama, da će me to jezero usamljenosti progutati. I dalje bez bliskosti makar sa majkom. I dalje sa slatkišima u ustima većinu dana.
I onda, na pragu 33. godine, moje telo je počelo da se buni. Prvo kolena, zatim zglobovi. Disanje je postalo otežano, kosa je opadala u pramenovima. Menstrualni ciklusi su postali nepredvidivi, a lekari su mi pronašli cistu na jajniku i kamenje u žuči. Osećala sam se kao da me telo polako izdaje. Garderobu nisam mogla lako pronaći, a sve je to bilo, prosto, ponižavajuće. Rekli su mi da moram da skinem dosta kilograma jer će se stanje samo pogoršavati…
Preokret
Avgust 2024. godine, vruće leto, a ja sam se znojila u kancelariji i pored klima uređaja koji je besprekorno radio. Teška, troma, jedva sam se kretala. Tada se pojavio nov kolega koji me je podsetio na moju prvu, platonsku ljubav iz osnovne škole. Svest o tome, o godinama koje su prošle, o životu koji sam propustila, udarila me je kao munja.
Nešto se prelomilo u meni. Bila sam očajna, ali ovog puta, očaj nije bio razlog da se prejedam, već da se borim. Odlučila sam da je 2024. godina kraj mom starom životu. Okidač je bila i poruka na koju sam natrčala negde na fejsu: „Počni sa dijetom danas, za godinu dana bićeš zahvalna sebi. “
Otišla sam kod moje lekarke. Ispričala sve. Isplakala se baš dobro. Ona me je utešila i podržala, a onda uputila na osnovne preglede i preporučila da posetim nutricionistu. Tako sam i uradila.
Dobila sam smernice, savete, lični jelovnik. I krenula sam, hrabro, ne osvrčući se. Pojavile su se prve promene već pose desetak dana. Ali, za moju veliku želju, rezultati su bili spori, previše spori. Moje nestrpljenje me je nateralo da uzmem stvar u svoje ruke.
Počela sam da proučavam ishranu, da čitam, da učim… Kontaktirala sam i dijeta.net i jednostavno pitala: da li možete da mi pomognete? Zajedno smo ispravili plan nutricioniste i prilagodili ga meni. Prvo sam bila dva meseca na brojanju kalorija, a posle na InDiS dijeti. Počela sam ubrzano da se menjam. Na bolje. Da vidim promene. Da dišem.
Rame za plakanje i podršku
U isto vreme, moja majka, koja je ušla u menopauzu, takođe se borila sa težinom. I njoj je trebala pomoć.
Jednog subotnjeg jutra, prvi put u životu smo imale dug, baš dug razgovor. Razgovor majke i ćerke. Razgovor dva bića koje muče problemi. Izjadale smo se a zatim – udružile. Postale smo podrška jedna drugoj u kriznim trenucima.
Moja mama je jela, ono što se preporučuje, dijetu za žene u menopauzi, a ja, po mom, korigovanom planu. Razgovori o hrani, o laganom vežbanju, o planovima, zamenili su tišinu koja je vladala među nama. Odjednom, postala sam joj bliža nego ikad. Borba sa suvišnim kilogramima, borba za zdravlje, ujedinila nas je.
Konačna pobeda
Mesec po mesec, nekada dva, nekada tri pa i četiri kilograma… Hodala sam. U početku, po ravnom, a onda, polako, usudila sam se i uz nagib. Počela vikendom da lagano planinarim. Krenula sam i sa trčanjem.
Promene na telu ali i duši su postajele sve vidljivije i vidljivije a sa njima i moj odnos prema okolini. Prva veza u životu! Prava pravcata!
. . .
Prošlo je godinu dana. Osećam se kao da sam se ponovo rodila. Izgubila sam sav višak, a naša kuća, moja i majčina, ispunjena je smehom i mirom.
Prvi avgust 2025. Kupila sam kupaći. Nisam ga imala godinama, od tinejdžerskih dana. Posle 20 godina, otišla sam na more. Ušla u vodu i zaplivala… Osetila sam kako me voda grli, a ja sam se osećala, po prvi put u životu, sigurno i slobodno. Najzad.
Kao podsetnik na sve što sam prošla, zadržala sam jedine pantalone, lateks, koje sam kupila kada sam imala preko sto kilograma. Pantalone su mi opomena, ali i podsetnik da je sve moguće.
Više nisam ružno pače, već labud.
A svet?
Svet je postao prelepo mesto.
Dišem slobodno.
Živim!
Vaša Ana
