Homeopatija

Homeopatija je efikasan, holistički sistem lečenja, metoda kojom se ne tretira bolest nego osoba u celini. Fizičko, emocionalno i mentalno stanje osobe se razmatra kako bi se pronašao homeopatski lek koji u malim dozama stimuliše sopstvenu, prirodnu sklonost organizma ka samoizlečenju. Reč homeopatija potiče od grčkih reči „homeo“, tj. sličan i „pathos“ – patnja što znači slično bolesti ili patnji. Homeopatija se temelji na zakonu sličnosti koji glasi „similia similibus curentur“ ili „slično se sličnim leči“.

Homeopatija – Istorijat

Pojam „slično se sličnim leči“ poznat je još od vremena Hipokrata koji je tvrdio da se bolest može lečiti na dva načina: suprotnim ili sličnim sredstvom u odnosu na bolest. Mogućnost lečenja sličnim sredstvom se spominje se i u Vedi Vjasi.

Na principu lečenja suprotnim sredstvom razvila se galenska farmakologija i klasična medicina. Princip sličnosti sačuvao se vekovima kroz narodnu medicinu, a Paracelzus je u 16. veku pokušao da taj princip uvede u praksu, ali nedovoljno uspešno.

Krajem 18. veka nemački naučnik, lekar, hemičar i poliglota Samuel Hahnemann (1755-1843), utemeljio je na zakonu sličnosti celovitu filozofiju i principe lečenja, nazvavši to homeopatijom. Takvu, Hahnemannovu homeopatiju danas praktikuju stotine hiljada terapeuta širom sveta pod nazivom klasična homeopatija.

Kako je Hahnemann došao do genijalnog otkrića i u toku svog životnog i radnog veka oblikovao jednu čitavu nauku?

Radeći kao lekar bio je nezadovoljan rezultatima medicine svoga doba i pošto nije uspeo da izleći svoju kćerku od difterije, razočaran se povukao iz prakse i bavio se, između ostaloga, prevođenjem medicinske literature. Prevodeći čuveno farmakološko delo škotskog naučnika, Kulenovu Materiju Mediku, naišao je i na objašnjenje da lekovitost kinina potiče od gorkog ukusa leka. Ne znamo zašto, ali odlučio je da isproba delovanje kinina na sebi iako je bio potpuno zdrav. Danima je uzimao kinin i posmatrao i zapisivao sve simptome koji su mu se javljali. Na svoje iznenađenje dobio je simptome malarije uprkos činjenici da nije bio bolestan. Zaključio je da je kinin efikasan u lečenju malarije zato što može da izazove slične simptome kod zdrave osobe i prema zakonu sličnosti da leči iste simptome kod bolesne osobe.

Nastavio je sa eksperimentima i 1810. godine izašao u javnost sa svojim najznačajnijim delom „Organon medicinske veštine“, koji je ubrzo preveden na sve važnije evropske jezike, doživeo je šest izdanja i u njemu je detaljno izneta filozofija, zakoni i principi homeopatije. Iako je od prvog izdanja prošlo skoro 200 godina, Organon i dan danas predstavlja kamen temeljac homeopatskog obrazovanja.

Iste godine Hahnemann je postigao značajne rezultate lečeći obolele od tifusa nakon Napoleonovih osvajanja i postao predavač na Lajpciškom univerzitetu gde je žestoko napadao tadašnje drastične metode lečenja i nastavio da objavljuje svoja najznačajnija dela.

Borba protiv kolere

Tridesetih godina devetnaestog veka Evropom je vladala teška epidemija kolere. Stopa smrtnosti bila je preko 55 %. Hahenmann je savetovao upotrebu homeopatskih lekova kao i dezinfekciju i uništavanje zagađenog materijala mnogo pre radova Pastera i Koha. Homeopatskim lečenjem smrtnost je bila svedena na 2,4 do 21,1 %. Homeopatija je time zadobila vatrene pristalice među narodom, aristokratijom i jednim manjim delom medicinske profesije.

Počele su da se otvaraju homeopatske bolnice a u engleskom parlamentu je odluleno da homeopatija postane paralelan medicinski sistem kako je ostalo i do danas a engleska kraljevska porodica od tada pa do danas ima homeopatu u lekarskom timu.

Za tridesetak godina Hanemanovi sledbenici su proširili homeopatiju širom zapadne Evrope i Amerike otvarajući bolnice i koledže.

Hanemanov doprinos medicini

Hahnemann je, nesumnjivo, bio veliki naučnik. Uveo je u medicinu eksperiment, propisao egzaktan način istraživanja, prvi u istoriji medicine formulisao zakone i principe lečenja, najavio mnoge pronalaske u medicini, npr. nasledni faktor, pre Mendela, dokazao uspešnost svoje metode u praksi, ali ipak je zbog sukoba sa svojim kolegama, lekarima i farmaceutima, morao da napusti rodnu Nemačku 1835. godine i da se sa porodicom preseli u Pariz.

Haneman je ceo svoj život posvetio utemeljenju ove nauke. Od njegovog vremena pa do danas ništa nije izmenjeno u principima i filozofiji homeopatije. Jedino se stalno proširuje lista dokazanih homeopatskih lekova i u praksi se više koriste savremena saznanja o psihološkim aspektima ličnosti. Njegove ideje su prevazilazile toleranciju inače povoljne društvene klime 18. veka nastale pod uticajem pokreta „Prosvetljenje“ koji je iznedrio mnogobrojna naučna dostignuća kao i umetnička ostvarenja.

Imao je mnogo vernih sledbenika i mnogo ljutih protivnika. Hanemanove ideje su bile naprednije za nekoliko stoleća. Verujemo da će konačnu naučnu verifikaciju homeopatija ostvariti početkom 21. veka zahvaljujući napretku kvantne fizike.

Razvoj medicine odvijao se u skladu sa tada važećim njutnovskim mehanicističkim i materijalističkim konceptom spoznaje sveta tako da su Pasterova istraživanja na polju prirode mikroba bila prihvatljivija od Hahnemanovog energetskog koncepta.

Homeopatija u 20. veku

Početkom 20. veka homeopatija je doživela svoj prvi uspon. Onda je njena popularnost polako počela da gubi trku sa brzim tehnološkim napretkom koji je bio zahvatio i medicinu. U odnos medicine i homeopatije bile su uključene i neizbežne igre finansijskih i drugih interesa koje su išle na štetu homeopatije obzirom da ona nije bila zanimljiva sa stanovišta profita. Na primer, poznato je da su se Rokfelerovi lečili homeopatijom i da su želeli da ulože novac u razvoj homeopatije. Međutim, njihov finansijski savetnik je preporučio ulaganje u farmaceutsku industriju i time verovatno učestvovao u određivanju istorijskih tokova. Homeopatske bolnice i škole ostajale su sve češće bez finansijskih izvora i bile prinuđene na smanjenje rada ili čak i na zatvaranje.

Homeopatija je bila veliki izazov za nauku i filozofiju, ali vreme u kojem se razvijala nije joj bilo naklonjeno. Lekari koji su imali bilo kakve veze sa homeopatijom bili su proterivani iz strukovnih udruženja, zabranjivan im je rad, a na medicinskim fakultetima nije smela da se spominje reč homeopatija. Ta teška vremena homeopatija je preživela zahvaljujući velikom broju homeopata koji su bili nezavisni po školovanju i praksi, odnosno nisu bili lekari klasične medicine. Svoj opstanak homeopatija takođe duguje zaštiti koju je od samog nastanke imala u aristokratskim krugovima posebno u britanskoj kraljevskoj porodici kao i u intelektualnoj i umetničkoj eliti Evrope u devetnaestom veku. Na primer, čuveno platno Van Gogha, prodato za 82,5 miliona dolara, predstavlja njegovog prijatelja i homeopatu dr. Gacheta.

Sedamdesete godine prošlog veka

Početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka homeopatija doživljava svoju renesansu, širom planete, izuzev možda u Kini gde već hiljadama godina postoji kontinuitet u primeni holističkih terapija.

Zanimljivo je spomenuti da je jedan Grk, inače građevinski inženjer, Džordž Vitulkas (George Vithoulkas), pokrenuo renesansu homepatije. On je sigurno najveći homeopata dvadesetog veka. Edukovao je sve značajne homeopate danas u svetu, a za svoj rad dobio je alternativnu Nobelovu nagradu.

Osnovni principi homeopatije

Vitalna sila Ovo je prvi princip po kome se homeopatija razlikuje od klasične medicine. Vitalna sila je energija koja pokreće telo, održava njegovu funkciju, ponaša se kao njegov regulator koji održava harmoniju tela. Ona ne može da se izmeri, ali posmatranjem može da se proceni kolika je životna sila neke osobe. U kinsekoj tradicionalnoj medicini je to či energija u ajurvedskoj prana, drugim rečima, to je vitalnost jednog organizma.

Zakon sličnosti

Ovo je osnovni princip homeopatije po kome se slično sličnim leči. To znači da se supstanca koja izaziva određene simptome kod zdrave osobe korisiti za te iste simptome kod bolesne osobe.

Na primer: Allium cepa je napravljen od crnog luka. Koristi se za lečenje prehlade koja ima siptome i senzacije koji se javljaju kada sečemo crni luk.

Prijemčivost

Svaka osoba ima određenu prijemčivost i predispoziciju i drugačije reaguje na različite bolesti. Prijemčivost zavisi od kvaliteta vitalne sile, i ona uglavnom ostaje ista tokom života. Ali neki faktori mogu da pogoršaju stanje (pušenje, alkohol, loša ishrana) i učine organizam prijemčivijim za bolest. Isto tako pozitivni uticaji, uravnotežen život, pravilna ishrana i dobar homeopatski lek, mogu da smanje prijemčivost za mnoge bolesti. Genetsko nasleđe ima veliki uticaj na prijemčivost.

Mijazmi

Mijazam je poremećaj, “greška” na životnoj sili. Haneman je u početku svoje homeopatske prakse imao dobre rezultate ali je vremenom primetio da se simptomi ili bolest nakon nekog vremena vraćaju. Godinama je analizirao hronične slučajeve i došao do zaključka da su uzrok tome mijazmi i on ih je podelio na tri tipa.

• Psora – najstariji mijazam, koren svih bolesti, nastao supresijom kožnih promena i erupcija
• Sycosis – potiče od suprimirane gonoreje
• Syphilis – potiče od suprimiranog sifilisa

Ispitivanje leka

Sve što je u prirodi potencijalno može da bude homeopatski lek. Svaki lek koji se koristi u homeopatskom lečenju je prošao proces ispitivanja po utvrđenoj proceduri. Napravljeni homeopatski lek se daje grupi zdravih ispitanika (jedni dobijaju lek a drugi placebo ali ispitanici to ne znaju) sve dok se ne pojave prvi simptomi. Pravi se precizna beleška o svim simptomima na fizičkom, emotivnom i mentalnom planu. Evidentirani simptomi predstavljaju sliku leka.

Potenciranje leka

Homeopatski lek deluje na vitalnu silu organizma i na uzrok bolesti a ne na simptom kao posledicu. Da bismo svaki simptom sagledali potpuno moramo ga posmatrati korz vitalnu silu koja je dinamična, tako da i lek koji dajemo mora da bude dinamičan, što se postiže potenciranjem leka. Potenciranje leka je poseban postupak koji se sastoji od razblaživanja i snažnog protresanja bočice u kojoj se lek nalazi (udaranje bočice određeni broj puta o tvrdu podlogu), tako da se u homeopatskom leku ne nalazi nijedan molekul supstance od koje je napravljen.

Princip prepisivanja jednog leka

Homeopatija je holistička metoda tako da i simptome posmatra kao izraz poremećaja vitalne sile. Na osnovu totaliteta simptoma prepisuje se jedan lek koji pokriva osnovni poremećaj vitalne sile. Lek u sebi sadrži “poruku” za vitalnu silu i pomaže joj da ona sama povrati narušeni balans.

Smernice izlečenja (Heringov zakon)

Ovaj princip je postavio Konstantin Hering, Hanemanov sledbenik. Po ovom zakonu pratimo tok homeopatskog lečenja, odnosno pomeranje simptoma.

• Unutra ka spolja – ako se simptomi kreću od unutrašnjih organa prema koži to znači da je prepisani lek dobar i da se lečenje odvija u dobrom pravcu.
• Od važnijih organa ka manje važnim – ako se simptomi povlače sa srca i idu na zglobove, lečenje se dobro odvija.
• Gore prema dole – ako pacijent ima kožne probleme na licu a nakon leka simptomi se spuštaju na kožu oko struka to znači da se pacijent oporavlja.
• Od najnovijih simptoma ka starijim – najpre se povlače simptomi koji su nedavno nastali a najduže su prisutni najstariji simptomi. Znači da se povlače obrnutim redosledom od nastanka.

Homeopatija i zdravlje

Zdravlje nije samo odsustvo bolesti, ili odsustvo simptoma bolesti. To je opšte osećanje dobrog zdravlja i raspoloženja, osećanje uravnoteženosti, osećanje lične slobode i osećanje zadovoljstva svojim položajem i funkcijom u porodici i društvu.

Suština ljudske egzistencije zavisi od sposobnosti organizma da održi svoju dinamičku ravnotežu uz minimum poremećaja i maksimalnu postojanost.

• Ako postoji fizičko zdravlje onda postoji rezerva energije.
• Ukoliko postoji emocionalno zdravlje, osoba može i ume da izrazi svoja osećanja i održi balans sa okolinom.
• Ako postoji mentalno zdravlje, osoba može jasno da misli, logično zaključuje, donosi odluke i da rešava probleme.

Homeopatski lekovi podstiču prirodnu sposobnost organizma da se izleči. Ima široku primenu kao preventiva i kao način lečenja hroničnih i akutnih stanja. Homeopatija pruža mogućnost da se prirodnim putem vrati narušena ravnoteža organizma.