Ostrim pero britvicom i punim mastionicu svezim mastilom...
Tacno je da se "posnost" slave u proslosti razlicito tumacila u zavisnosti od kraja, a imajuci u vidu geografsku (a time i prehrambenu) raznolikost prostora na kome je taj obicaj ustanovljen sa prihvatanjem Hriscanstva, uz ogranicenu saobracajnu komunikaciju u stara vremena, fakat je da neko ko ribu nikad video nije sigurno ni slavu nije slavio na ribi. Prema nekim stvarima koje sam svojevremeno ovde i onde pohvatala, u stara vremena se "posnost" slave oznacavala pripremom posnog slavskog kolaca (ili kako se zvao u nekim krajevima "krsnog hljeba").
Moja baka po ocu je poreklom iz vlaskih krajeva i ta strana "loze" mi je bila oduvek prilicno naklona cuvanju istorije kroz predanja. Prababa mi je pricala mnogo toga o tadasnjem nacinu zivota, a bilo je tu i o slavama.
Kufi je u pravu da na nepristupacnim planinama tada nisu slavili slave na ribi, ali prema onome sto je ona meni pricala, a sto je njoj govorila njena majka i baba, za tadasnje "posne" slave se spremao beli mrs, tj. nije bilo mesa na sofri. Slavski kolac je mesen sa vodom. Cukunbaba i familija su ziveli blizu Dunava, pa je za slave bilo ribe. Cukunbabina tetka se udala u kucu koja je slavila posnu slavu, pa su hvatali morune (koje su u to vreme, pre Djerdapa I stizale i do Beograda radi mrestenja) i dimili ih za slavu, susili pecurke (one stare dobre sumske bukovace i lisicarke), spremali manastirske sarme...
U "teska vremena" su svestenici cesto nalagali dodatni post, pa su i mrsne slave (pa ponekad i Bozic) slavljeni na belom mrsu. Bas kao sto
Mrsa rece: mnogo se manje mesa u proseku konzumiralo tada. Recimo, od jedne kokosi se skuva supa, pa se ta ista kokos ubaci u pecnicu i bude pecenje. Samo nogice, sija, krilca i iznutrice su isli u rimflajs (povrce i nesto mesa iz supe u sosu). I time se hranila grupa ljudi koja bi se danas mogla okarakterisati kao familija. Mene je baka za zivota grdila (najblaze receno) kada bih joj rekla da sam "kuvala" przene snicle i krompir iz rerne. "To nije kuvanje, to je kurv*nje sa varjacom!"
Kad smo vec kod toga, u nepristupacnim planinskim krajevima svinjarstvo nije bilo narocito zastupljeno, a mlecna stoka (ovce i koze) je bila isuvise dragocena da bi se celo grlo preklalo za sveca, pa verujem da su i mrsne slave bile znatno posnije nego ove danas. U tim istim krajevima su brasna bila zlata vredna, pa je za slave veoma verovatno najveci specijalitet bilo nesto od cistog brasna, nesto sto je danas "tako prosto i uobicajeno". Recimo, tradicionalna cicvara je od svega 2 lonceta (2 solje) brasna hranila dobar deo domacinstva, a krtole (krompir) su nalivane lojem i kajmakom iz buraga.
Da se vratimo u blizu proslost: period izmedju dva svetska rata. Moja prababa se udala za oficira poreklom iz Zagreba koji je prihvatio Pravoslavlje (jeste, mi smo opasne familijarno na geneCkoj osnovi
) i odabrao Vidovdan za slavu (prababi je nadimak bio Vida). Slavili su nesto sto se sada po kojekakvim "istorijskim blogovima" krsti "gradjanska slava" - kumovi su dolazili na malo bolji rucak, a popodne i predvece su bila "otvorena vrata". Ko god da dodje, bude ponudjen kafom i picem, zatim se nude kolaci tri puta. Nakon toga se opet nudi kafa - ona cuvena "sikterusa". Kada bi prvi dan slave pao u sredu ili petak, spremali su se posni kolaci - "bombice" i "stanglice" od mlevenog suvog voca, recimo. Za kumovski rucak bi tada isla riblja corba i pijani saran.
Baka se veoma dobro udala - deka je nosio slavu koja pada u trapavu sedmicu, tj. u nedelju posle Bozica tako da ni sreda ni petak nisu posni. Slavilo se po principu mezetluka, iliti danas fensi "finger fud" koncepta. Svako se nudi zitom na ulazu, posle zasednu, pa prvih nekoliko sati na stolu stoje slanisi, a posle se iznose slatkisi. Baka je bila protivnik toga da se iznosi 20 jela svakom gostu kako stigne. Govorila je: "Sveca cu da ispostujem tako sto cu da se druzim sa rodom i prijateljima, a ne da tri put' na sat podgrevam supu i sarmu!"
Kad je doslo vreme da se slava predaje, ja sam dobila cast. Dotle je vec postao popularan koncept svedskog stola, pa ja lepo sve spremim, postavim i cekam radosno goste. Sto preostane, razdelim. Baka je govorila "Kad se deli, tad se mnozi!" Takodje je insistirala da se sve za slavu sprema u kuci, domace i od srca...
I eto poente moje kuknjave na slavski meni u ponedeljak: ko je jos uspeo da pomuze soju? Ili da otopi cvarke od soje? Ili da usiri sir, pa ga presuje i osusi da postane kackavalj od suncokreta, uljane repice ili palme? OK, sigurno negde ima neka krmaca da se zove Soja, kao i krava zvana Palma, ali...
Razumem da trip moje pokojne bake vise ne drzi vodu jer retko koja domacica danas ima vremena da sprema sve od osnovnih sastojaka, ali bi barem bio red da domacica bude dovoljno uvidjavna spram gostiju da ih ne truje kojekakvim glupostima. U toj scenografiji, domacin komotno moze da ponudi zozovacu - da se uklopi uz meze.
Licno ne bih zamerila da neko kome slava pada u post ponudi mrsnu klopu. Ali pravu klopu. Ne ybni soylent green
U nas (na Balkanu) je opste verovanje da je meso jedina "dostojna" i "gospodska" hrana. I to u enormnim kolicinama. Prosecno aktivnom coveku (koji ne radi vezbe snage sa opterecenjem barem 5x nedeljno) je dovoljno 0,8g proteina po kg nemasne telesne mase. Za osobu od 70kg sa prosecnom telesnom kompozicijom to je 40g proteina. 1 solja jogurta daje 6g. Kriska sira bar 15-ak g. Prosecno meso u 100g daje 20+g. Isto toliko daje i riba. "Overdoziranje" proteinima kod neaktivnog (ili umereno aktivnog) coveka daje atak na bubrege. Da se ne shvati pogresno, sve sam sem zagovornik veganske ishrane. Ali ima ona "doza cini otrov, a i lek". Takodje, ako cu da jedem kobasicu, hocu od gude, krave, janjeta... Necu od soje! Hocu sir koji je jednom davno (ili ne tako davno) bio u vimenu.
(END RANT, izvinjavam se na udavu)
(OK, znam da je soja jeftinija od ribe, i da se tesko zivi, ali...)
Zadrzala sam jezik za zubima, mada mislim da sam time razocarala staru domacicu koja je do sada spremala tradicionalnu posnu slavu...
Nije prava manjerka, obicna plasticna cinija sa poklopcem, ali je tako od miloste zovemo. Ja sam dobila jos ajvara od njene mame, pa sam hepi 