Krivica
Poslato: 08 May 2008, 14:31
SAMOOSECANJE-KRIVICA
Kroz mnoge pricice koje smo vodili ovde na forumu, a inace u zivotu, proteze se osecanje krivice. Naravno pricali smo I o drugim osecanjima ali nekako mi je osecaj krivice cesto “zapadao za oko” I zbog toga o njemu sam odlucila prvo da pisem.
Biti kriv I osecati se krivim nije isto. Naravno,reci cete vi , to smo znali I bez tebe…ali zasto cesto mesamo te dve stvari. Cesto se I ne napravi neka “steta” a osoba se oseca neprijatno kao da je nesto zgresila. Postoje nekoliko scenarija kako reaguje osoba koja je procenila da je napravila stetu a to je uglavnom ista sema kako joj se roditelji obracali ili kaznjavali.
-Prvi je taj da ako napravimo nesto sto procenimo kao lose ,smatracemo sebe losom osobom I zbog toga mislimo da ce nas svi a pogotovo oni do kojih nam je stalo, odbaciti jer ne zasluzujemo nista dobro. Ovde je kombinacija samoprezira I bezvrednosti ali ne I krivice. Roditelji su dete vredjali, ignorisali (ignorisanje se smatra jednim od najtezih psihickih zlostavljanja), psovali …
-Drugi scenarijo je taj da kad ocenimo das mo uradili nesto lose pobesnimo na sebe, osecamo se lose I zaklinjemo se da to vise nikada necemo uraditi. Ako se radi o drugoj osobi onda gledamo da se izvinemo I nadoknadimo stetu jer sebe smatramo dobrom osobom. E ovo je kombinacija samoljutnja-krivica je jedina koja pokazuje krivicu . Vaspitavanje je verovatno bilo na bazi zameranja odredjenog ponasanja , kaznilo se da to ne bi dete ponovilo ali uz razgovor govoreci da ga vole I da to verovatno nece ponoviti.
-Treci je najgori u tom smislu sto moze dovesti do fatalnih ishoda jer je kombinacija samomrznja-mortido. Tu procenjujuci das mo ucinili nesto lose (a uglavnom se procenjujemo da je neoprostivo) dolazi do samopovredjivanja. Dete se brutalno kaznjavalo,izrazavala se mrznja (svesno ili ne) sa onom recenicom “ili ces biti kakav trebas ili te nece biti”
Ovo sam nabrojala da bi lakes razumeli sta je je krivica. Nalazi se samo u trecem scenariju gde je I osecaj samoljutnje.
Da bi neko osetio krivicu treba u sebi da ima odredjene drustvene moralne norme I vrednosti a one se sticu vaspitavanjem. Tako mozemo reci da je krivica socijalno ili kulturno osecanje. Spomenula sam par puta rec “steta” a pod tim ne mislim materijalnu stetu vec emotivnu sto zaci da se osecamo krivim kada kod nekog izazivamo patnju. Posto smo to ucinili neopravdano osecamo se krivim jer saosecamo sa povredjenom osobom posto je ono vredno ljudsko bice I bitno je kako se oseca. U zavisnosti koliku smo stetu ucinili toliko je osecanje jako. Cesto za krivicu kazemo I da nas “pece savest”
Funkcija krivice je u tome sto :
-motivise osobu (ako se radi o sadasnjosti) prekine sa nekorektnim ponasanjem ne bi li nekog povredi,
-funkcija samokaznjavanja u smislu da promeni ponasanje da se ne bi u buducnosto ponovio ekces u kojem povredjuje druge,
-ima zelju da nadoknadi stetu,ako je moguce, koja je nastala njegovim losim postupkom,
-osecaj krivice motivise osobu da se izvine drugoj osobi cime ce pokazati zaljenje I saopstava time da je za njega on vrlo vredan
-krivica moze biti I poziv za oprastanjem
-krivica nas “tera” da priznamo gresku .
Kaznjavanje (na ispravan nacin)je jedna od osnovnih funkcija roditeljstva da bi dete postalo socijalizovano I da bi se ispravnim kaznjavanjem razvilo u ispravnu licnost. Deca rade nesocijalno I instinktivno izbegavajuci osecaj neprijatnosti.
Zelim da vam pokazem ,opet , da osecaj krivice nije emocija koja se treba izbegavati , vec ako je kanalisana pravilno ona sluzi za jedno normalno funkcionisanje u drustvu.
Kroz mnoge pricice koje smo vodili ovde na forumu, a inace u zivotu, proteze se osecanje krivice. Naravno pricali smo I o drugim osecanjima ali nekako mi je osecaj krivice cesto “zapadao za oko” I zbog toga o njemu sam odlucila prvo da pisem.
Biti kriv I osecati se krivim nije isto. Naravno,reci cete vi , to smo znali I bez tebe…ali zasto cesto mesamo te dve stvari. Cesto se I ne napravi neka “steta” a osoba se oseca neprijatno kao da je nesto zgresila. Postoje nekoliko scenarija kako reaguje osoba koja je procenila da je napravila stetu a to je uglavnom ista sema kako joj se roditelji obracali ili kaznjavali.
-Prvi je taj da ako napravimo nesto sto procenimo kao lose ,smatracemo sebe losom osobom I zbog toga mislimo da ce nas svi a pogotovo oni do kojih nam je stalo, odbaciti jer ne zasluzujemo nista dobro. Ovde je kombinacija samoprezira I bezvrednosti ali ne I krivice. Roditelji su dete vredjali, ignorisali (ignorisanje se smatra jednim od najtezih psihickih zlostavljanja), psovali …
-Drugi scenarijo je taj da kad ocenimo das mo uradili nesto lose pobesnimo na sebe, osecamo se lose I zaklinjemo se da to vise nikada necemo uraditi. Ako se radi o drugoj osobi onda gledamo da se izvinemo I nadoknadimo stetu jer sebe smatramo dobrom osobom. E ovo je kombinacija samoljutnja-krivica je jedina koja pokazuje krivicu . Vaspitavanje je verovatno bilo na bazi zameranja odredjenog ponasanja , kaznilo se da to ne bi dete ponovilo ali uz razgovor govoreci da ga vole I da to verovatno nece ponoviti.
-Treci je najgori u tom smislu sto moze dovesti do fatalnih ishoda jer je kombinacija samomrznja-mortido. Tu procenjujuci das mo ucinili nesto lose (a uglavnom se procenjujemo da je neoprostivo) dolazi do samopovredjivanja. Dete se brutalno kaznjavalo,izrazavala se mrznja (svesno ili ne) sa onom recenicom “ili ces biti kakav trebas ili te nece biti”
Ovo sam nabrojala da bi lakes razumeli sta je je krivica. Nalazi se samo u trecem scenariju gde je I osecaj samoljutnje.
Da bi neko osetio krivicu treba u sebi da ima odredjene drustvene moralne norme I vrednosti a one se sticu vaspitavanjem. Tako mozemo reci da je krivica socijalno ili kulturno osecanje. Spomenula sam par puta rec “steta” a pod tim ne mislim materijalnu stetu vec emotivnu sto zaci da se osecamo krivim kada kod nekog izazivamo patnju. Posto smo to ucinili neopravdano osecamo se krivim jer saosecamo sa povredjenom osobom posto je ono vredno ljudsko bice I bitno je kako se oseca. U zavisnosti koliku smo stetu ucinili toliko je osecanje jako. Cesto za krivicu kazemo I da nas “pece savest”
Funkcija krivice je u tome sto :
-motivise osobu (ako se radi o sadasnjosti) prekine sa nekorektnim ponasanjem ne bi li nekog povredi,
-funkcija samokaznjavanja u smislu da promeni ponasanje da se ne bi u buducnosto ponovio ekces u kojem povredjuje druge,
-ima zelju da nadoknadi stetu,ako je moguce, koja je nastala njegovim losim postupkom,
-osecaj krivice motivise osobu da se izvine drugoj osobi cime ce pokazati zaljenje I saopstava time da je za njega on vrlo vredan
-krivica moze biti I poziv za oprastanjem
-krivica nas “tera” da priznamo gresku .
Kaznjavanje (na ispravan nacin)je jedna od osnovnih funkcija roditeljstva da bi dete postalo socijalizovano I da bi se ispravnim kaznjavanjem razvilo u ispravnu licnost. Deca rade nesocijalno I instinktivno izbegavajuci osecaj neprijatnosti.
Zelim da vam pokazem ,opet , da osecaj krivice nije emocija koja se treba izbegavati , vec ako je kanalisana pravilno ona sluzi za jedno normalno funkcionisanje u drustvu.
da ne budem nepristojna ja malo gricnula pa malo probala vino, pa opet gricnula i... 
ne znam što reći.. 
Sramim se...Nisam pretjerala , istina , nisam popila više od 1dl vina a i ribice nisu preveć kalorične ali zašto sam tako slaba...Zašto nemam obraza reći Hvala neću i to bez objašnjenja nego se sva spetljam ko foliram se... 
