[lucy]

Nadam se da sam večeras završila sa ovom binge eating epizodom (sreda uveče). Počela je u ponedeljak uveče kada sam svratila do mojih roditelja a susret sa mamom mi je uvek rizičan. Po ko zna koji put tamo tražim nešto čega nikad nije bilo (ljubavi, pažnje, razumevanja...) , pa se vratim sa onim čega je uvek bilo (hrane, kolača...)... Ali turbulencija je počela još za vikend na porodičnom okupljanju gde sam opet "optužena"... Možda zato ovog puta iskakanje traje nešto duže, poslednjih par puta je trajalo samo jedno veče a sad opet hvata par dana. Sutradan sam na putu do posla isplanirala unapred razne pekare i fast-food-ove (oni su mi valjda surogat-majke koje daju sigurnost) iako sam bila presita. Najludje je što ustvari ni ne volim tu hranu, nego moju zdravu ishranu ali ona ne izaziva bolove - nije za samokažnjavanje. Već sam se navikla na moje napade i nemam više osećaj krivice zbog ogromnog kalorijskog unosa. Možda i zato jer nisam gojazna (BMI 19), normalno se izazito zdravo i balansirano hranim, uživam da vežbam (pilates, joga) i mnogo pešačim. Napadi su počeli pre par godina posle velikih porodičnih lomova na relaciji sa roditeljima i bratom. Od najranijeg detinjstva mama mi je prikačila neku "krivicu" - medjutim uspela sam da se borim sa tim (what does not break you makes you stronger) i da uprkos svemu izgradim samopouzdanje. Ali stavljala sam toliko toga pod tepih, pa je pre par godina sve kulminiralo u meni jako osetljivom periodu - posledice te eksplozije osećam i danas. Od tada je nekako počeo moj BED. Više nisam imala snage da održavam svoj odbrambeni štit, postala sam osetljiva na svoju ulogu u "paranoičnoj porodici sa šizofrenim žrtvenim jarcem tj. krivcem" iako potpuno razumem psihičke probleme koje je mama morala imati u vreme kada me je rodila (zaplakala je njena "beba iza paravana" tj. osećaj uskraćenosti za ljubav njene majke) pa nije ni mogla da meni pruži ljubav... Duga priča, ima tu još svačega upetljanog, dodatno sa mojim bratom... Suludo mi je da sam tolike godine mogla da svoje "krivice" lako prenebregavam a da sada (sa 42 godine!) potpuno zakasnelo pokušavam da ih se oslobodim - naravno uzaludno! Pa opet se vraćam na "mesto zločina"!? Kriza srednjih godina, potreba da nešto propušteno nadoknadim, da budem prihvaćena, neočekivani osećaj nesigurnosti...

Desi se da duže vreme nemam napad prejedanja a onda krene, ali je uvek inicijator odnos sa mamom-bratom (oboje su paranoično-hipohondrični tipovi ličnosti)...

Eto izduvala sam se - moj prvi post je ispao veliko kukumavčenje, sorry! Videću da li ću sutra "u inat sebi" (!?) nastaviti sa prejedanjem ili će krenuti uzlaznom linija oporavka (pa da odem na vežbanje, danas sa prepunim stomakom nisam mogla!) - do sledeće prilike. Prosto ne vidim način da jednom zauvek prestanem sa BED napadima. Postala sam prema njima nekako ravnodušna...

[lasata]

Nisam strucna za ovakve situacije ali ipak ponesto mogu da ti kazem... Verovatno ti je jasno da ni mamu, ni brata ne mozes da promenis jer su odrasli i formirani ljudi... Ali sebe mozes... Sve dok budes sebi dozvoljavala da budes u ulozi zrtve oni ce te tu i drzati jer im to ocito odgovara... Jednostavno se povuci iz cele te price na neko vreme i pruzi sebi prostora da o svemu razmislis... Kad upadnes u vrtlog zbivanja i oko tebe nastane haos ne mozes jasno da sagledas sliku onog sto se dogadja... To ti je kao da gledas TV ekran sa 20cm razmaka pa i ne znas sta je na programu... Udalji se i sagledaces celu sliku... Kada postignes licni mir i ucvrstis samopostovanje promenices svoj odnos prema njima a kao posledica toga i oni ce promeniti svoj odnos prema tebi... Mozda ti to sada zvuci neverovatno ali stvari funkcionisu na taj nacin... Verovatno je da odnos nece postati idealan ali mozda to tebi tada i nece biti toliko bitno... A kada vide da njihov sablon ponasanja nema vise zeljenog efekta, nece im vise ni biti interesantno da glume u toj drami...

[josefina]

Ja te potpuno razumem i znam o cemu pricas! Postoji nacin da mentalno ojacas, pisacu ti na pp cim nadjem vremena.
U medjuvremenu ti toplo preporucujem knjigu:

Caroline Eliacheff i Natalie Heinich, Majke-kćeri, Odnos utroje;

Odnos majke i kćeri, tvrde Eliacheff i Heinich, diktira ponajprije majka koja se rodivši dijete “suočava s dva modela ostvarenja svoje funkcije; ili majka ili žena”. Teoriju autorice zatim slažu pomičući se po zamišljenoj skali ženskih obiteljskih odnosa između tih bipolarnih krajnosti, utvrđujući pritom i druge kritične točke, druge stereotipne ženske uloge poput one ljubavnice, suparnice, karijeristice i sl. Prvo je poglavlje tako posvećeno majkama koje su više majke nego žene, drugo onima koje su više žene nego majke, treće majkama i/ni/ili ženama; potom slijede primjeri ekstremnih majki te razmatranje problema prijelaza identiteta, od kćeri preko žene do majke. Fikcijski primjeri koji prate izlaganje kreću se od patoloških, pomalo incestuoznih poput Pijanistice Elfriede Jelinek, preko onih o uspješnim majkama i neuspješnim kćerima iz Jesenje sonate Ingmara Bergmana ili pak majci-divi i grotesknoj kćeri-zaštitnici iz Visokih peta Pedra Almodovara, do primjera zanemarena djeteta (zanemarena književnog lika?) kao što je kćer Madam Bovary čijeg se postojanja mnogi čitatelji zasigurno neće ni sjetiti.
Svjesno izostavljajući argument ljubavi, autorice smatraju da i majka koja je puna ljubavi za svoju kćer može djelovati destruktivno, odnosno da svojom blagošću, tolerancijom i nesuprotstavljanjem može ugroziti kćerkin identitet. Ključni dio ove teorije čini odnos prema trećemu (od tuda i podnaslov Odnos utroje), bilo da ga utjelovljuje muž/otac/ljubavnik, bilo da je iskazan kao strast prema nečemu. Isključivanje ili pak postavljanje trećega u središte navodi se kao najčešći razlog za narušene i konfliktne odnose majki i kćeri; dok se uključivanje tog trećega spominje samo deklarativno, bez daljnje razrade....... itd

pozdrav ostallim drugaricama

[lucy]

Hvala Lasata i Josefina na pažnji i brzim odgovorima

@lasata
I ja tako razmišljam i tako se uglavnom ponašam. Povlačenje i udaljavanje (bilo fizičko ili psihičko) primenjujem od detinjstva. Nisam tip mazohističke žrtve, pa verovatno time odavno iritiram mamu (a od pre nekoliko godina svesna sam i brata). Imam samopouzdanja poprilično (to mi neki i prebacuju ), ne bih inače psihički preživela detinjstvo... U ovim godinama mi doduše ponekad poklekne (ima veze sa promenom posla) pa mi se baš tada javi želja da vidim roditelje (tata mi je već godinama bolestan - ne mogu da si dopustim duže od sedmice neodlaženja)... i tad sam ranjivija... Kažu nada umire poslednja, tu sam kao neki nesrećnik koji se vraća istom filmu u nadi da će se scena drugačije odigrati Nije svaki put problematičan, ponekad me na duže vreme nešto zavara - uljuljkam se u ubedjenju da se nešto suštinski promenilo, lepo mi je, opustim štit i sledi udarac... I to je šablon koji se ponavlja. Potpuno se slažem da je samo na meni da prekinem taj obrazac (da druge menjam nisam nikad imala ambicije, ali uvek imam nadu da će se sami promeniti - pod uticajem činjenica i racionalne samoanalize!?), ali me sada opseda pitanje "zašto?"... Već godinama znam da bi za mene najbolje rešenje bilo da sam otišla u inostranstvo, možda me sad zbog nagomilanih godina uhvatila panika da mi je ta opcija nepovratno izgubljena (eto pukotine u samopouzdanju!), ljutim se na svoja samozavaravanja, na izgovore da zbog tate ne mogu... a ja ustvari sve vreme (godinama podsvesno) tražim nešto što mi oduvek nedostaje... bežim pa se vraćam na "mesto zločina"

@Josefina
Hvala na preporuci za knjigu, potražiću je prvom prilikom. Knjiga koja mi je pomogla da nadjem dve karike koje su mi nedostajale u logičkom objašnjenjenju je "Kako preživeti svoju porodicu" u formi dijaloga Džona Kliza (znamo ga iz Monty Python) i njegovog psihoterapeuta Robina Skinera. Od njih sam u prvom postu upotrebila slikovite termine "paranoična porodica sa šizofrenim žrtvenim jarcem" i "beba iza paravana". Rodjenje prvog deteta je za ženu veoma stresno i može se desiti da ako u svojoj porodici kao dete nije dobila dovoljno ljubavi, ne može da svoju bebu prihvati sa ljubavlju. Tu je bitno kako se muž-otac postavi, odnosno da on posebnom pažnjom podrži ženu-majku da bi ona prihvatila bebu. Ako muž medjutim pažnju i ljubav pokaže uglavnom prema bebi, tada se takva majka oseća dodatno uskraćeno, ugroženo, ljubomorno... Na tu inicijalnu krivicu pakovale su mi se potom i druge (nekad "nasledjene" od mamine sestre ili tate) verovatno pojačano rodjenjem brata kada sam imala manje od dve godine. Ja sam tu kao starija nekako "ugrožavala" brata koga je mama od mene "štitila" - mislim da je mama u svojoj mentalnoj mapi meni dodelila ulogu njene "zle starije sestre" a sa bratom se personifikovala. Njeno često "ti uvek lažeš" bilo je jače od svih činjenica, logike i racija - jedno vreme mi se činilo da mi mama uopšte nije inteligentna osoba! Umesto osećaja da imam mamu, imala sam neku čudnu vršnjakinju (bila zajedljiva, ljubomorna, rugala mi se...) koja je od mene očekivala da joj budem mama. Zanimljivo da kada mi se to dešavalo nisam smatrala nečim "nenormalnim" (čak i kada sam porasla) - tek mi se poslednjih godina mnogo šta razbistrilo. Verujem da je kroz mene oživljavala neke svoje traume iz detinjstva, da se na meni "svetila" za svoje muke, pa i sad žali jer sam u životu prošla bolje od nje... Kao da je htela da se oslobodi svega onoga što je u svom odrastanju stavljala "iza paravana", a moja pojava je bila okidač za pad paravana. "Negativna osećanja" koja su tada isplivala je kao paranoični tip ličnosti projektovala na mene pa sam postala njihov nosilac koji je ugrožava... Svoj sam odbrambeni mehanizam gradila na logici i raciju, analizi i samoanalizi... ali sam zato ostala u emotivnoj praznini... Možda me tek sada podsvesno (!) počinje da plaši moja izrazita prednost racionalnog prema emotivnom, možda sam zato počela da se vrtim oko roditelja da bih popunila neke bazične emotivne rupe koje sam ignorisala - da dobijem u temeljima nešto što mi očigledno nedostaje... potpuno iluzorni pokušaji naravno! Pametno bi bilo da sa partnerom ili prijateljima nadoknadjujem te rupe, ali kako da verujem u nečiju emotivnu iskrenost ako nemam poverenje u ono još bazičnije, tu opevanu bezrezervnu "majčinsku ljubav"... U ljubavi vidim sebičnost i posesivnost (gresi koji meni od detinjstava nisu bili dopušteni), prijateljstva su mi lekovita ali prijatelje čuvam da ne ugnjavim svaki put svojim "mukama" - zato mi znači da se ovde izjadam Binge eating je samo posledica koja traje par godina (ili sam bar toliko svesna) i logična je varijanta jer je hrana oduvek bila mamin način komunikacije sa okruženjem...

[Anatema]

Ja poslednjih mesec dana imam problema sa prejedanjem
koje nikada nisam imala.
Jedem, kako je neko napisao, i preko granice bola.
To mi je postalo mučno. Ali, kažu da oni koji su imali problema
sa anoreksijom kad-tad zadju u stanje prejedanja.
Valjda da organizam nadoknadi sve što mu je bilo uskraćeno.
Tako da... Nadam se da ću se, lagano, vratiti u normalu.

[Mella]

Ja sam nova i evo odmah da kažem da i ja imam ovaj problem. Zapravo, počnem da držim dijetu (čitaj: ne jedem apsolutno ništa dva dana), a onda trećeg dana jedem bukvalno sve što stavim u usta dok se ne prepunim. Zahvaljujući danima kad ništa ne jedem (mada, "zahvaljujući" možda nije prava reč), nemam baš veliki višak težine (s obzirom koliko se prejedam...)...

Primetila sam da se prežderavam kad sam depresivna i anksiozna, a s obzirom da sam to većinom vremena, i nije tako iznenađujuće. Čitala sam dosta o tome i znam gde grešim, ali jednostavno ne ide mi da se oslobodim toga... A sada još imam i nesanicu, ne sećam se kad sam poslednji put spavala više od 4 sata dnevno (evo me i sada ovde! ), pa mi sve to pada teže, da ne spominjem stres oko ispita...

I, eto, posle prejedanja osećam krivicu i stid, ali, kažu, prvi korak je priznavanje, i ja ga činim, iako na ovaj način, preko foruma...

[amella_usa]

U prolosti sam i ja imala epizode prezderavanja kad bih u toku jednog dana pojela za 5-oro ljudi..jednostavno imala sam tako veliki apetit i nikad mi nij bilo dosta ali sam sama sebi rekla da to ne moze da se nastavi lili cu se nagrditi i pocela sam da zaobilazim drive-thru, oslasticarne, picerije..i stekla koliko toliko neku kontrolu..sada sam na dijeti sa ciljem da se oslobodim viska i budem srecnija i zdravija

[Jelena92]

U prolosti sam i ja imala epizode prezderavanja kad bih u toku jednog dana pojela za 5-oro ljudi..jednostavno imala sam tako veliki apetit i nikad mi nij bilo dosta ali sam sama sebi rekla da to ne moze da se nastavi lili cu se nagrditi i pocela sam da zaobilazim drive-thru, oslasticarne, picerije..i stekla koliko toliko neku kontrolu..sada sam na dijeti sa ciljem da se oslobodim viska i budem srecnija i zdravija

Ja imam isto epizode prejedanja, i uvek sebi kazem i krenem i svaki put sjebem. CAk svaki put kupujem novu svesku i sve sve. Al jbg uvek krenem da se prejedam i tako se razocaram

[lasata]

Ja imam isto epizode prejedanja, i uvek sebi kazem i krenem i svaki put sjebem. CAk svaki put kupujem novu svesku i sve sve. Al jbg uvek krenem da se prejedam i tako se razocaram

Jelena, ako se ne varam ovo ti je druga opomena pa malo povedi racuna o pisanju...

[Jelena92]

Ja imam isto epizode prejedanja, i uvek sebi kazem i krenem i svaki put sjebem. CAk svaki put kupujem novu svesku i sve sve. Al jbg uvek krenem da se prejedam i tako se razocaram

Jelena, ako se ne varam ovo ti je druga opomena pa malo povedi racuna o pisanju...

Kakva opomena? ((((((((((( ne razumem. Ne snalazim se najbolje sto oppomena pa dobra sam

[lasata]

Ma sve je OK samo pazi malkice, ne moraju da budu bas svi izrazi u originalu...

[Jelena92]

joooooj ja se uplasila
uf dobro je ))))))))))) gde jos da me banujete, a ovde mi se tako tako svidelo )))))))))))))))))))

[lasata]

Nema nikakvog razloga za banovanje, to su samo opomene da bi znala sta nije OK... Uzgred budi mogla bi i avatar da postavis...

[IvAn :P]

Moje skromno misljenje o prejedanju je i to da i roditelji nose malo krivice,kada teraju decu da pojedu sve iz tanjira i onda se to usadi u podsvest. Pa onda kada vise nismo gladni hteli mi to ili ne sve prozderemo iz tanjira.

[andjela]

U pravu si. Postoji i taj deo gde roditelji teraju decu sve da pojedu iz tanjira.
-Stvar je u tome da budu realni koliko im dete moze pojesti.
-Ne dozvoljavati da se jedu grickalice slatkisi ili samo sto oni vole i zele u meri koja nije dobra.
-Roditelji rade to iz vise razloga-"e kad si jeo ono sto sam ti rekao da ne jedes e sad ima da jedes i ovo"
-'kome sam ja ovo kuvala da bi se ti zezao"
-"to je dobro da se jede i sad imas da pojedes sve"...
Tako da ima tu dosta stvari oko toga "pojesti sve iz tanjira"