Došlo proleće - vreme za promenu
i nova iskustva. To je priroda, ili prirodno. Međutim, da
li smo mi prirodni? Jer, uprkos činjenici što se sve menja,
iz trenutka u trenutak, u nešto drugo, naša tendencija da
funkcionišemo kao automati ostaje nepromenjena. Ako pogledamo,
videćemo da je to jedna od glavnih barijera razvoju i transformaciji
našeg kapaciteta da živimo svesniji, srećniji i ispunjeniji
život.
Ako nismo spremni da pogledamo
stvari iz drugačije perspektive, imaćemo tendenciju da održavamo
iste stare obrasce ponašanja. U tom slučaju, rezultati koji
slede, isto tako, neće biti ništa bolji. Kao što Biblija kaže:
„Kako seješ, tako i žanješ“.
Oni od nas koji se ne mire sa statusom
quo, šta mogu da urade a što bi ih pokrenulo u pravcu
novih izazova, perspektiva i iskustava?
PROBUDIMO INTERES ZA PROCESOM RASTA
Da bismo imali interes da rastemo,
moramo da uvidimo da je svaka druga solucija protivživotna
i, samim tim, uzrok mnogo većeg bola i patnje nego otvaranje
prema procesu promene. Otud, postoje samo dva puta u životu.
Jedan put ide napred, u pravcu progresa, ekspanzije svesti,
sazrevanja i slobode, a drugi unazad u regresiju, zatvaranje
i degeneraciju. Da bismo išli ovim drugim putem, nije nam
potreban nikakav svesni napor, energija i inteligencija, dovoljno
je da nastavimo da se prepuštamo liniji manjeg otpora i da
ne razmišljamo kuda ustvari idemo. U suprotnom, da bismo krenuli
putem razvoja, moramo da probudimo impuls za slobodom od životnih
uslovljavanja. Jer, bez tog impulsa, nećemo čak ni glavu podići
da pogledamo nebo, kako valja. Večito ćemo gledati da idemo
starim, poznatim i dobro utabanim putevima. To znači da ćemo
težiti da posećujemo ista mesta, oblačimo istu garderobu,
jedemo istu hranu svaki dan, mislimo iste misli, reagujemo,
pričamo i radimo na isti način, gledamo iste voditelje i emosije
na TV-u, sanjamo iste snove, itd.
Da bismo izašli iz začaranog kruga automatizma, pogledajmo
svežim i nepristrasnim očima i vidimo šta nam donosi više
bola, patnje, konfuzije i konflikta – proces rasta ili degeneracija?
Kada shvatimo istinu, šta možemo da uradimo, a što će nam
vratiti pravi smisao životu?
VEŽBAJMO YOGU
Kao što smo rekli, na početku,
da je nesvesno funkcionisanje poput automatskog pilota jedna
od glavnih barijera rastu i promeni, kada je yoga u pitanju,
ona prirodno leči tu pogubnu naviku. Yoga nas otvara i pomaže
nam da postanemo svesni onoga što radimo a što ne bismo trebali
da radimo, i šta ne radimo što bismo trebali da radimo. Isto
tako, yoga će nam dati alatke i principe koji će nam pomoći
da radimo ono što treba da radimo, i ne radimo ono što ne
treba da radimo. Stoga, sa yogom nema obmane, ukoliko nam
je namera iskrena i srce otvareno. Yoga ima više nego dovoljnu
moć da nam pomogne da izađemo iz “udobne zone”, i uđemo u
stanje sposobnosti da ostanemo usklađeni sa tokom promene.
Treba samo da verujemo da mi to možemo, da smo voljni da preduzmemo
konkretne korake na tom putu iz “mraka u svetlo”, i da budemo
strpljivi i istrajni, sve dok se to ne desi.
ISKORISTIMO PRIRODNE CIKLUSE PROMENE
Kao što možemo da zapazimo, život
se dešava u ciklusima. Dan i noć; rast i opadanje meseca;
smena godišnjih doba; budno stanje i stanje spavanja i sanjanja;
akutni simptomi bolesti ili prirodni proces pročišćenja i
ozdravljenje, stanje trudnoće i stanje posle porođaja, itd.
Pitanje je kako da iskoristimo ove prirodne cikluse promene?
Pre svega, moramo da zapazimo prelaze iz jednog stanja u drugo.
U suprotnom, dok se mi setimo da se nešto desilo, proš’o voz.
Uzmimo primer smene dana i noći. Šta se tačno dešava, pre
nego što zađe ili izađe sunce? I ptice znaju da se tada spušta
neverovatan mir i da je zemlja tada u ravnoteži. Otud, čak
i ptice tihuju i koriste momenat da beskrajno uživaju u harmoniji.
Jedino gradski čovek nije svestan toga, na žalost. Oni od
nas koji, ipak, znaju za te trenutke, mogu to da iskoriste
u svrhu mira i vraćanja u balans.
Uzmimo drugi primer, dolaženje proleća. Svi možemo da zapazimo
da nam se tada budi nagon za izlaženjem napolje. Tako, to
je izvrsna prilika da se pokrenemo i uradimo reorganizaciju
životnog stila. Da uspostavimo nove navike i rutine, koje
će nam pomoći da iskoristimo prednosti tog ciklusa. To je
vreme prirodnog pročišćenja i vraćanja izgubljene snage tokom
zime, kao i otvaranja prema novim izazovima. Zato, to treba
iskoristiti, bez oklevanja.
AKO NE ZNAMO ODAKLE DA KRENEMO POČNIMO SA ŠETNJOM
U današnje vreme, kada je skoro
sve automatizovano, mnogi od nas su zaboravili da zadovoljavaju
jedan od osnovnih nagona - nagon za aktivnošću. Kao rezultat
toga, zaboravili smo da dišemo, osećamo i mislimo kako treba.
Rad našeg organizma je znatno poremećen. U nemogućnosti da
to vidimo, sve dok se ne razbolimo da ne možemo uopšte da
funkcionišemo, mi ništa ne preduzimamo. A kada se razbolimo,
prvo potražimo rešenje u medikamentima, i ne sanjajući da
se resenje nalazi u pokretanju psihofizičkih sistema na jedan
prirodan način. Jedan od prostih načina kako da se pokrenemo
i korigujemo svoje gledanje na stvari jeste svesno šetanje.
Da je to dobro, zna i svaki lekar. Mada, znati i raditi su
dve totalno različite stvari.
Da bi šetnja stvarno delovala,
prvo moramo da budemo svesni šta se stvarno dešava kod šetamo.
U suprotnom, nema ništa od lekovitosti šetnje. Umesto toga,
stvar će se svesti na pokušaj da stignemo sa jednog mesta
na drugo. Da se to ne bi desilo, napravimo od šetnje svesnu
akciju, kao što to radimo u yogi i tai chi-u, na primer.
Odredimo zatim unapred maršrutu koju nameravamo da pređemo.
To može da bude put od posla do kuće, na primer. Na taj način
ćemo se najlakše uspostaviti u praksi jer da bi šetnja zaista
delovala, da bi uticala na značajniju promenu, potrebno je
da je ponavljamo na redovnoj osnovi duže vreme.
I na kraju, kada smo već krenuli,
pronađimo svoj sopstveni ritam šetanja, i zaboravimo na požurivanje
da stignemo na vreme, tamo kud smo se zaputili. Najvažnije
je da ne gubimo spontanu sinhronizaciju pokreta i disanja,
i da smo potpuno prisutni u onome što se dešava u sadašnjem
trenutku. Ako to imamo, vrlo brzo ćemo početi da zapažamo
mnogo interesantnih stvari. Primetićemo kako naše disanje
počinje da teče zajedno sa pokretom. Kao rezultat, osetićemo
navalu sveže energije i otpuštanje napetosti iz mišića. Sa
druge strane, naš mozak i um bivaju osveženi novim mislima,
uvidima i idejama. Još ako se šetnja odvija u prirodi, iskustvo
će biti fantastično.
Ne treba nam mnogo iskustva, pa
da zaključimo: šetnja je idalna fizička aktivnost. Jer, mi
smo rođeni da hodamo, a ne da koristimo priliku da samo sedimo,
ležimo ili gledamo TV.
Oni malobrojni, od nas, koji vide život kao božiji dar i priliku
da budu krativni i korisni, nemaju mnogo vremena i energije
za traćenje. Šta još da kažem, a što bi uticalo da se pokrenemo
i uradimo nešto plemenito za svoju dušu?
Ok. Naš sopstveni razvoj
je najvažnija stvar na svetu, jer od toga će svi imati koristi,
a ne samo mi sami.
|
