|
Čini mi se da sam celog života imala
problema sa težinom. Uvek je bilo par kilograma
viška koje nikako nisam mogla da skinem, iako
sam manje-više vodila računa o ishrani i manje-više
trudila se da budem fizički aktivna. U jednom
periodu života, negde oko 23. godine, trenirala
sam rukomet više od godinu dana ali moje salce
na bokovima nikako nije htelo da nestane. Na kraju,
napustila sam sport i pomirila sam se sa činjenicom
da mojim oblinama na kukovima nema spasa i da
ću celog života ličiti na burence (visoka sam
164 cm). Ipak, nastavila sam da držim različite
dijete (čini mi se da nema ni jedne koju nisam
probala) ali sve je bilo bez uspeha.
Sa 27 godina sam se udala, a u dvadesetosmoj
dobila prvo dete. Onih standardnih 5-6 kilograma
viška koje sam vukla celog života - pretvorilo
se u 12 kilograma viška :(. Čim sam prestala da
dojim, krenula sam na rigoroznu dijetu i uspela
za 2 meseca da skinem 4 kilograma. Ali, to je
bilo sve - dalje nije moglo, uprkos mojoj silnoj
želji i disciplini. U tridesetdrugoj sam rodila
drugo dete i tada nastaju baš problemi. Posle
porođaja imala sam čitavih 30 kilograma viška!
Moja težina prešla je zastrašujućih 92 kilograma!
Opet sam krenula na dijete, posetila nutricionistu,
gladovala, uzimala različite preparate, išla na
akupunkturu, masaže ali sve je donelo relativan
uspeh jer sam za 2 godine uspela nekako da "svučem"
6 kilograma.
Početkom 2010. godine moja težina
je bila 86 kg i polako sam počinjala da odustajem
od borbe sa kilogramima i da, čak što više, utehu
tražim u hrani. Postala sam zlovoljna i mrzovoljna
a moji odnosi sa suprugom su počeli da zahladnjuju.
Pa kako i ne bi - i sama sam izbegavala ogledala
a mogu da mislim kako sam izgledala u očima drugih!
Bljak! Imala sam utisak da sam sa 35 godina završila
život i da do neke imaginarne tačke u starosti
jedino mi preostaje da se trudim da budem dobra
majka svojoj deci. Ni posao koji sam ranije obožavala
(nažalost, vezan za celodnevno sedenje) a ni odnosi
sa drugim ljudima više mi nisu pričinjavali nikakvo
zadovoljstvo. Proleće 2010. je bilo za mene možda
najtužniji i najmračniji period u životu.
Ali, kako kažu, "posle kiše,
pojavljuje se Sunce". Krajem avgusta našla
sam se na seminaru vezanom za moju struku. Ista
lica kao i svake godine, isti komplimenti ("Jao
što dobro izgledaš, ništa se nisi promenila"
- na ovu opasku koleginice iz drugog grada htela
sam da je gađam pepeljarom). Bilo mi je ponuđeno
da održim i jedno kraće predavanje, ali sam, užasnuta
svojim izgledom - jednostavno odbila. Pa gde ću
ovako debela pred ovoliki narod!? Pogotovo što
je među slušaocima i par mojih bivših školskih
drugova i drugarica. Stidela sam se svog izgleda.
Međutim, na jednoj pauzi, imala sam priliku da
ponovo sretnem školsku drugaricu koju jako dugo
nisam videla. Obe smo se veoma iznenadile: ja
njenim fenomenalnim izgledom (u srednjoj školi,
bila je buca kao i ja) a ona mojim - očajnim izgledom.
Nije imala dlake na jeziku i upravo to mi je i
rekla: - Šta je sa tobom? Očajno izgledaš! - Samo
sam se glupo nasmejala i pozvala je na kafu. I
tako, sedimo mi i pijemo kafu i pričamo o prošlim
danima ali sve nešto nategnuto i uvijeno. A onda,
više nisam imala snage: Jednostavno sam iz srca
ispričala da sam zaista očajno, očajno, očajno
očajna jer sam debela! Ispričala sam i kako se
borim već godinama sa kilogramima i kako me muž
verovatno više ne voli i kako mrzim svet oko sebe
i kako sam postala zavidljiva i kako mi je jedina
svetla tačka gledanje ljubavne serije "Ružna
Beti" po stoti put na DVD-u...
Za divno čudo, moja drugarica kao
da je sve to znala - ni malo se nije potresla
pričom - što je mene u prvi mah razbesnelo! Eto,
nađeš nekoga ko ti je nekada bio blizak, otvoriš
mu dušu a on te gleda kao kretena! Međutim, brzo
sam se stišala i pustila je da i ona kaže koju
reč :). A ono što mi je rekla je zaista bilo pametno
(da sam bar ranije znala). Rekla mi je da se i
ona prilično dugo baš borila sa viškom težine
ali da je vremenom shvatila da je to uzaludna
borba i da je "spustila loptu" i prestala
da se iz petnih žila trudi da ima neku imaginarnu
idealnu težinu. Jednostavno je pazila šta i koliko
jede, vežbala par puta nedeljno i nije se svaki
čas penjala na vagu da vidi kolika joj je težina
(što je bio moj svakodnevni ritual). A nije se
ni fotografisala pred početak svake dijete da
bi videla kako joj se figura menja (što je opet
moj običaj - od koga imam samo gomilu fotografija
mojih ranijih neuspešnih pokušaja mršavljenja).
Posebno mi je preporučila i Rembraco Slim kafu
za mršavljenje kao odlično sredstvo koje i smanjuje
apetit i sagoreva masnoće i ubrzava metabolizam.
Čvrsto sam obećala drugarici da ću je poslušati
i slediti njene savete tačno mesec dana a onda
stati na vagu. Zašto da ne? Šta mogu da izgubim?
U stvari imam šta da izgubim, ali hoću li? I tu
se mi lepo pozdravimo, obećamo jedna drugoj da
ćemo se češće čuti telefonom i nastavimo sa seminarom.
Vratila sam se kući sa nekim čudnim
optimizmom. Susret sa nekim ko je, kao i vi, nekada
izgledao jadno do bola a sada izgleda kao avion
- zna da bude inspirativan. Ipak, crv sumnje me
je grickao - šta ako njena fina figura nije proizvod
tamo neke kafe već toga što ima jedno dete i manje
se nervira zbog izgleda? Ali obećala sam... a
i mesec dana nije nikakav period (u odnosu na
decenije koje sam provela u borbi). Znači, istakla
sam belu zastavu, nema više borbe, zatim sam se
fotografisala :) i krenula sa novim životom! Preko
interneta sam naručila Rembraco Slim kafu za mršavljenje
(hmmmm - skuplja od obične kafe? - ok... smanjujem
cigarete i običnu kafu a i ovoliko slatkiša mi
baš ne treba u životu) i počela sam sistem mršavljenja
koji sam nazvala NIRVANA :) - znači, opušteno,
pijem kafu, šetam, više povrća i voća u ishrani
- i ne razmišaljam o vagi. I tako prođe 28 dana.
A onda, 29. uhvati me panika - šta ako se ništa
nije dogodilo? Šta ako samo lažem sebe? Osećala
sam da bi me još jedno razočaranje ubilo! Mada,
osećala sam se lakše, pantalone (lasteks) me nisu
stezale, brže sam hodala a da se ne zaduvam...
Mora da je ipak koja kilica otišla. I tako dočekam
trideseti dan ove, nazovi dijete, i hop... na
vagu. Prvo sam mislila da se vaga pokvarila a
onda... onda sam bila baš ushićena! Bez naročitog
cimanja, bez gladovanja i nekog posebnog napora
- moja vaga je pokazivala da sam lakša 7 kilograma!
Dan sam provela u ekstazi. Uveče sam, naravno,
stala na moje omiljeno mesto za fotografisanje
i prvi put napravila fotografiju gde se jasno
vidi razlika u mojim oblinama (za svaki slučaj,
obukla sam crnu majcu da još pojačam utisak :)
). Evo, i sada dok ovo pišem ponovo me obuzima
uzbuđenje kao toga dana! Ljudi, mnogo je lepo!
Onda sam zaključila da sam najzad našla pravi
put, okrenula drugaricu i par sati je "odvalila"
od priče - nije mogla da me zaustavi :) i naravno,
opet joj obećala da idem dalje...
Sada, posle tačno 75 dana - ja sam
18 kilograma lakša i osećam se fantastično! Košmari
koji su me pratili sve ove godine su nestali a
odnosi u porodici i na poslu su se promenili za
180 stepeni! Ovo sam ja kakva sam oduvek želela
da budem i uspela sam da to postignem (jeste da
kasnim 2 decenije ali bolje ikad nego nikad :)
). A DVD-je sa "Ružnom Beti" sam poklonila
komšinici :)...
Volela bih da ovaj tekst pomogne
osobama koje su slične meni jer znam u kakvom
mraku čovek može da bude ali na svu sreću sada
znam da se i iz takvog mraka može i izaći. Evo,
sada ću malo da "pametujem" i da i vas
pozovem (kao što sam i ja bila pozvana) da odvojite
SAMO 30 dana za sebe i doživite promene na bolje.
Naravno, javite se, radovaću se vašem uspehu!
A što se mene tiče - moji "apetiti"
su tek sada narasli: pijem i dalje kafu za mršavljenje,
mislim pozitivno i planiram da izgubim još par
kilograma (već merkam svečanu haljinu koju ću
obući za praznike - dosadile su mi trenerke i
pantalone :))...
Vaša "Sveže Mršava"
|
