| |
“Dve trudnoće su učinile svoje i
ja sam u svojoj tridesetoj godini postala pravo
slonče! Sa predivinih 62 kg (a visoka sam 173
cm) – za samo dve godine postala sam bure od 110
kilograma!!! Svaki prolazak pored ogledala za
mene je bio stresan a o kupovini garderobe neću
ni da trošim reči. Plivanje kojim sam se zbog
problema sa krivom kičmom bavila od svoje petneste
godine postalo je za mene misaona imenica.
Osećala sam se bedno i maja 2008.
odlučila nešto da preduzmem. Posetila sam nutricionistu,
dobila dijetu kao i savete da budem strpljiva
i dosledna i da dođem na kontrolu za dve nedelje.
Naravno, već prvo veče držanja dijete sam se prejela
a slično je bilo i sledećih dana. Jednostavno,
nisam mogla da podnesem nikakvu restrikciju hrane
– moj organizam je “tražio” hranu na koju je navikao
prethodnih godina. I što je još gore, “tražio”
je više nego obično! U periodu “držanja dijete”
postala sam toliko nesnosna po okolinu da me je
suprug koji je po prirodi miran i tolerantan čovek,
molio da posetim psihologa. Ova molba me je malo
trgla iz kruga: dijeta
- kršenje preporuka – osećaj krivice jer
sam primetila da socijalno “pucam” po svim šavovima
i da i brak počinje da mi se ljulja. Početkom
juna sam ponovo posetila nutricionistu. Uz gomilu
suza sam joj ispričala šta mi se dešava u životu
i kako ne mogu da izađem iz začaranog kruga u
kome se nalazim. Tada sam dobila najkorisniji
savet koga se i danas pridržavam: Ako
ne možeš na jedan način nešto da se uradiš, pokušaj
na drugi… Bitno je da ne prestaneš da pokušavaš!
 |
Zatim smo, lekarka i ja, zajednički
napravili strategiju kako dalje. Ustanovili smo
da sam definitivno predebela i previše “navučena”
na hranu da bi samo redukovana ishrana pomogla.
Trebala mi je dodatna pomoć. Tada sam dobila predlog
da probam sa korišćenjem nekog od preparata za
mršavljenje koji će mi smanjiti apetit i stvoriti
uslove da počnem da se hranim “normalnim” količinama
hrane. Iskreno, u prvom trenuku ovaj predlog mi
se ni najmanje nije svideo. Pa ja ne volim tablete
– čak i kada me glava zaboli izbegavam aspirin
i radije legnem sa vlažnom maramicom na čelu.
Ipak, kontra argumenti su bili jači: Korist koju
bih imala od ovog načina lečenja veća je od štete
i prilično mračne budućnosti ako ovako nastavim.
Uzimanje tableta trajaće svega par meseci dok
se ne “dovedem u red” i smanjim apetit. Predložen
mi je lek koji se zove Rimonabant
(Acomplia) i ja sam – prihvatila da pokušam
i na ovaj način - meni prilično stran.
Uradila sam sve analize koje je
tražila moja lekarka i ja sam počela sa gutanjem
“glupih tableta” (tako sam ih zvala). Ispostavilo
se da je ovo bila odlična odluka: Već posle nedelju
dana osetila sam da moj apetit polako nestaje.
U počektu, promenu sam pripisivala letu, vrućinama,
brizi oko dece i porodice... Međutim, kada sam
počela da osećam sitost već posle polovine porcije
koju sam ranije redovno konzumirala, shvatila
sam da “glupe pilule” izgleda nešto rade. Na kontrolama
kod lekarke – vaga je pokazivala nešto što godinama
nisam videla – sve manju i manju težinu! Posle
mesec dana sa ponosom sam mogla da kažem da sam
6 kilograma lakša. Sledeći mesec doneo mi je manjak
od 5 kg i prvi put sam pala ispod trocifrene cifre
na skali!!! Naredni mesec još 4,5 kg manje. “Zver”
u mom stomaku izgleda da je nestala negde u septembru
2008. godine kada sam, sa težinom od 90 kilograma
prestala sa upotrebom Akomplije i prešla na običnu
redukcionu dijetu sa kojom sam do Nove Godine
“stigla” do 75 kilograma. Sada, u proleće 2009.
moja težina je oko 65 kilograma, nema napada gladi,
nema potrebe za psihologom ;-), socijalni život
mi je bogatiji nego ikad (da nadoknadim propušteno
:) ) a najslađe mi je što mogu da uđem u bilo
koju prodavnicu odeće i tražim da baš ono što
mi se sviđa a ne kao ranije – najveći broj trenerke.
Eto to je moja priča. Da se ne lažemo,
nije bilo baš sve glatko i sjajno i lako dok sam
bila na lekovima a kasnije na dijeti (lekovi su
me, čini mi se, ponekad uspavljivali i izazivali
blagu mučninu a redukciona dijeta išla na živce
– jer mi je bila zabranjena moja omiljena hrana
– slatkiši), ali sve je to ništa u odnosu kako
se sad osećam i kakvu slobodu izbora i imam. "
|
