|
Prehrambeni aditivi
- opasnost ili potreba?
Ne znam kako vi ali ja jedan deo svog slobodnog
vremena provedem na internetu. Tako dolazim do raznih informacija,
bilo onih šarenih, opuštajućih, bilo do praktičnih (šta kuvati
danas), pa i do onih šta se dešava kod nas ili u dalekom svetu.
Između ostalog, putem interneta, došla sam do
uznemiravajućeg teksta o aditivima. Verovatno je i većina
vas takođe putem neta došla do sličnog teksta. Dotični tekst
me je podsetio na jedan momenat pre par godina kada mi je
mama uletela na radno mesto i sva usplahirena gurala u ruke
parče papira sa tekstom koji upozorava na opasnost od aditiva.
Mogu vam reći, tekst je bio podugačak. Neko je tu napisao
kako se od raznih dodataka hrane dobija rak svega i svačega,
oboljeva se što fizički što mentalno. Pokušavam ja majku da
smirim ali, nešto mi to ne ide od ruke jer ona ima "adut"
pošto je istraživanje uradila jedna klinika za pedijatriju
i onkologiju iz Dusseldorfa. Objašnjavam da taj papir nije
niko ni potpisao niti može tek tako da se objavi neko obaveštenje,
pogotovo takvog tipa, bez zvanične procedure. Mama ode malo
smirena ali ipak sumljičava. Pogledam onaj papir malo bolje
i aditive na njemu kad ono... nema ni jednog prehrambenog
artikla a da na njemu nema bar jedan "opasan" aditiv,
počev od žvaka koje svakodnevno tamanim. Nije mi bilo svejedno
ali ubrzo zaboravim na nemio događaj.
Posle posla uredno krenem u obližnji super-market
ne bi li skuvala nešto slasno za ručak kad ono tamo gomila
ljudi sa cvikerima na vrh nosa sa sve papirićima u rukama
- proveravaju li proveravaju čudne a nadasve ubitačne E
oznake na artiklima. Kao sto sve biva, ubrzo se zaboravilo
na upozorenje i svi smo nastavili da uživamo u hrani sa ili
bez E oznaka. Pošto dotično obaveštenje s vremena na vreme
ispliva u javnost hajde da se pozabavimo aditivima jer oni
očigledno spadaju u vrstu nepoznanice koja je osuđena bez
dokaza.
Pa da počnemo...
Zašto je margarin tako žut, zašto se peciva dižu tokom grejanja,
zašto je čokolada tako tvrda i ukusna, zašto se pivo može
održati određeno vreme, kafu i čaj ne napadaju neko duže vreme
razne bubice, otkud žele-bombone, kako paštete mogu da stoje
na rafovima a ne u frižideru... Odgovor je: Zbog raznih supstanci
koje se dodaju da sve to bude baš tako i koje se dele se na
aditive, arome,
enzime i pomoćna
sredstva u proizvodnji. Trenutno ćemo se baviti prehrambenom
industrijom ali samo da napomenem da se npr. aditivi koriste
i u mašinskoj industriji, motornoj, građevinskoj... Okrenućemo
se prehrambenoj industriji i aditivima zato što se se oni
zadržavaju u prehrambenom proizvodu i postaju njihov sastojak
za razliku od drugih navedenih dodataka koji se ili razlažu
ili na kraju postupka izbacuju iz proizvoda.
Aditivi u ishrani
imaju višestruku ulogu a pokušaću ih da ih podelim u nekoliko
grupa da bi lakše shvatili njihovu ulogu:
- omogućavaju dizanje testa i reguliše njihovu
kiselost: soda-bikarbona, mlečna kiselina, limunska
kiselina, ortofosforna kiselina i tartarati
- očuvanje ili poboljšanje arome i boje
namirnica: aspartam, saharin, natrijum-glutamat, karamel
- sprečavanje kvarenja namirnica: nitriti,
nitrati, propionska kiselina i njene soli, askorbinska kiselina,
benzoati
- očuvanje i poboljšavanje nutritivnog poboljšavanja
namirnica: koriste se razni vitamini i minerali
- održavanje konzistencije proizvoda:
alginati, lecitin, pektin mono-glicerin, digleceridi.
Kada pogledamo prethodno napisanu podelu vidimo
da tu ima kako veštačkih tako i prirodnih aditiva. U današnje
vreme gde se propagira zdrava ishrana skloni smo opet da idemo
u krajnost pa da osuđujemo sve sto je veštačko. Ima čak i
toga da se bojimo svega što ima naziv aditiv. Treba napomenuti
da npr. askorbinska kiselina nije ništa drugo do vitamin C
koji redovno koristimo i ne nerviramo se. E330 je limunska
kiselina prisutna u većini voća i povrća (čak se i utrkujemo
u traženju namirnica sa sto većom količinom) a kada je na
pomenutoj listi napisana kao E330 onda je tražimo na proizvođačkoj
listi kao štetnu jer piše da dovodi do upala. Ima prirodnih
supstanci koje mogu biti i lek ali i otrov (kokain, arsen,
brom...). Da li želite da ih konzumirate? Sumljam.
Pitanje je koliko su prirodni aditivi sigurniji
od onih koji su dobijeni hemijskom sintezom mada se uglavnom
pod aditive "smešta" sve sto je loše. Aditivi izvučeni
iz konteksta i jesu loši ali u neku ruku i neophodni. Sve
je stvar doziranja. Smatra se da je neškodljiva doza ona koja
može unositi svakodnevno ceo život. Ispituju se po određenim
procedurama i to njihova akutna i hronična toksičnost, kancerogenost,
gonotoksičnost, mutagenost, alergogenost... Specifične osetljivosti
se ne mogu uvek predvideti. Kako dolazi do određene doze pitate
se. Na primer ovako:
Sve se uglavnom ispituje na pokusnim životinjama.
Maksimalna netoksična doza koja ne utiče pogubno na životinje
se podeli uglavnom na 100 jer su ljudi 10 puta osetljiviji
od životinja. Zatim se ta doza opet podeli na 10 jer i u
okviru ljudi imamo osobe koje su osetljivije (deca, stariji
ljudi, trudnice...). Sada smo u grubo došli do dnevne doze.
Posle ovih ispitivanja kada vidimo da je aditiv netoksičan
i prolaskom kroz razna ispitivanja, on stiže na pozitivnu
listu koju proizvođači ne mogu koristiti kako žele, već
u skladu sa zakonskom regulativom o proizvodnji, prometu,
kvalitetu... JECFA vrši zdravstvenu bezbednost aditiva a
Codex Allimentarius donosi standarde i preporuke za njihovo
korišćenje i na osnovu njih članice UN ih unose u svoje
zakone. Tako dođosmo da magičnog slova E koje je uvela EU
i označavaju aditive u Evropi. U našoj zemlji kvalitet,
promet i proizvodnja aditiva je u skladu sa EU regulisana
Pravilnikom o kvalitetu i uslovima upotrebe aditiva u namirnicama
i o drugim aditive i njihove mešavine (Sl. list SCG, br.
56/2003).
Još jedan primer: nitriti
su dodaci koje stvarno ne volim ali oni su prosto nezamenljivi
u zaštiti i konzerviranju mesnih prerađevina, jer su efikasni
protiv bakterija koje produkuju opasne toksine (Clostridium
botulinum, Staphyloccocus areus...). Prerađevine koje
su pune nitrita su npr. pašteta, viršle, parizer... Lično
sam protiv mesnih prerađevina jer sam videla kako se prave
(u njih ulazi sve što je "otpad" životinje prilikom
proizvodnje u mesnoj industriji). Malo se naježim kada vidim
roditelje koji konstantno hrane decu ovim prerađevinama ali
kao što sam napomenula, sve je stvar doziranja. Na svakom
artiklu treba biti ispisana deklaracija na kojoj piše šta
sve ulazi u dotični proizvod a na nama je da odlučimo šta
ćemo i kako nešto da konzumiramo. Lično pre glasam za domaću
šunku nego za paštetu ali ona je za druge ljude skupa. Druga
stvar je ta što je puna soli a da ne govorimo koliko je odimljena.
Koliko nam škodi dim tako nam šteti i so. Kompromis: U redu
onda ću uzeti malo šunke.
E kada smo već kod te šunke, odakle ona? Pa
od životinje. A kako je ta životinja hranjena. Gomilom veštačke
hrane koja je puna, između ostalog, hormona koja utiče na
naše zdravlje. Zašto nam je nekadašnji hormonalni tok i te
kako promenjen. Da li se sećate kako su naše bake kuvale pileću
supu? Uhvati koku zorom ranom i stavi je da se kuva do podne.
Mi sad stavimo da se kuva i za sat vremena ona se raspada.
U redu kažemo mi, onda ćemo otići na planinu pa ćemo uhvatiti
neko jagnje, tele... Da li ste videli gde se uglavnom hrane?
Blizu puta. Ta trava je puna olova a mi jedemo specijalan
sir i kajmak sa npr. Zlatibora. O zagađenosti reka, jezera
i mora ne vredi ni da pišem. I tako u krug...
Da li vam ovaj kraj teksta izgleda dosta
crn? Nije, verujte mi. Treba samo da se pozabavimo našom ishranom
globalno a ne samo E brojkama koje kada se sve sumira i nisu
najgore. Kao što sam više puta napomenula sve je stvar mere.
Raduje me što vidim da se dosta radi na organsko gajenim namirnicama.
Da bi nam bilo bolje treba više da se okrenemo sebi i nađemo
neku ravnotežu koja nam odgovara i koja je najmanje štetna
za nas u skladu sa našim željama, prohtevima, bioritmom...
kao i svešću o nama i svemu oko nas.
|
