|
Povezano sa:
- Kako (a pri tom i lako) do željene težine (deo i i deo II)
- Ogledalo zdravlja ili kako biti i ostati zdrav (deo i i deo II)
Pa hajde da još malo nastavimo o slatkišima
i pomenemo još neke nutrijente kao što je so i posledice
uzimanja prekomerne količine iste. Iako zavisnost od slatkiša
nije naučno dokazana vršeni su laboratorijski ogledi na miševima
u Francuskoj. Naime njima je dodavam šećer u obrok i oni su
posle izvesnog vremena razvili pravu zavisnost prema njemu
koja se graniči sa kokainskom zavisnosti. Iako se rezultati
na miševima ne mogu u potpunosti preneti na ljudsku populaciju
ovaj podatak nije zanemarljiv. U prilog tome govori i činjenica
da nekada šećer nije bio prisutan u tolikoj meri na ljudskoj
trpezi i da su samim tim i mehanizmi njegovog metabolisanja
bez štetnih posledica ograničeni (setite se priče o našim
precima iz prethodnih nastavaka).
E, sada će neko upitati “pa, šta onda ako i jedem po 300g slatkiša dnevno?”…..
Ovo nimalo nije naivna stvar jer se prekomernim uzimanjem
šećera prazne prirodni kapaciteti pankreasa za lučenjem insulina.
Naime svi organi imaju neki svoj “rođenjem programiran vek
trajanja” i ako isti previše “zloupotrebljavamo” pre će doći
do njegovog trošenja. Ovo znači da su osobe koje konzumiraju
puno šećera sklone ranoj pojavi dijabeta tipa 2 sa svim posledicama
koje on sa sobom nosi.
Višak šećera dovodi do stalne razdražljivosti,
naglog skoka insulina a zatim i naglog pada vrednosti glukoze
u krvi. Ovo dovodi do pojave gladi i ponovne potrebe za uzimanjem
hrane (naročito slatkiša) što posledično vodi u gojaznost.
Eto, dva velika raloga da zauvek prekinete sa
praksom prekomerne upotrebe slatkiša.
Međutim, prosti šećeri su nesumnjivo veoma korisni u našoj
ishrani. Oni telu daju energiju kada je ona potrebna da se
brzo pribavi: pri velikm fizičkim naporima, umnim naprezanjima
i sl.
Ono što je u stvari suština je prava mera.
Dovoljna mera prostih šećera u ishrani iznosi oko 10-15% ukupnog
dnevnog unosa odnosno oko 250-300 kcal dnevno ili oko 40-50g
šećera na dan. Ova količina se nalazi u npr. 2 čaše soka i
sve što konzumiramo preko toga predstavlja atak na naš pankreas.
Toliko o šećeru! Što se tiče drugog belog zla
- odnosno soli priča je takođe upozoravajuća!
Naime kuhinjska so je po sastavu natrijum hlorid a aktivni
deo ovog molekula predstavlja jon natrijuma. On je kao mikroelement
veoma potreban telu ali samo u odgovarajućoj dozi. S obzirom
da je so jedinjenje rastvorno u vodi višak natrijuma se izlučuje
iz tela putem bubrega. To znači da svako prekomerno uzimanje
soli direktno opterećuje bubrege. S obzirom da su bubrezi
vitalni organi u ljudskom telu i da osim izlučivanja natrijuma
izbacuju i druga toksična jedinjenja iz organizma koja bi
direktno ugrozila naše zdravlje jasno je da im ovo prekomerno
opterećivanje samo šteti i vremenom dovodi do oštećenja bubrega.
Ukoliko se pojave znaci neke od bubrežnih insuficijencija
odn. oboljenja bubrega u kojima je njihova moć izlučivanja
smanjenja posledice po zdravlje su višestruke i mogu ići i
do potpunog prestanka rada bubrega i potrebe za dijalizom.
Naravno, so nije jedina štetna supstanca koja može dovesti
do ovih posledica ali je ona koju je veoma lako izbaciti iz
upotrebe i samim tim olakšati posao svojim bubrezima.
Dnevne potebe za kuhinskom soli iznose oko 2
g dnevno a mogu u slučaju velike toplote i znojenja ići i
do 5 g. Ovu količinu sadrži npr. hleb i povrće (naravno nesoljeno)
kao svoj prirodni sastojak.
To znači da hranu uopšte ne treba soliti ili
samo veoma malo i o isključivo u letnjim mesecima kada su
velike vrućine, kada imamo visoku temperaturu i sl. Da ovakav
obrok ne bi bio neukusan (a ukus je taj koji se stiče u najranijem
detinjstvu) namirnice treba pripremati na pari, sa što manje
vode i uz dodatak dosta začinskog bilja koje će dati ukus
hrani. Začinsko bilje ima i veoma važne antioksidante koji
su korisni u ishrani pa je korist po zdravlje višestruka.
Ukoliko u obroku ne jedemo hleb onda je dovoljno
celo jelo začiniti sa pola kafene kašičice soli (računato
na ceo dan) da bi unos soli bio dovoljan.
Osobe koje konzumiraju isuviše soli uglavnom ne znaju kakvog
je stvarno ukusa jelo koje jedu odn. oni ne znaju pravi ukus
paradajza, kupusa, kukuruza i sl. Meso takođe ne treba soliti
jer ako se ono priprema na maloj količini ulja, zadržava sav
prirodni natrijum i ima vema prijatan ukus.
Slano je dominantan ukus koji maskira sve ostale
ukuse i potiskuje ih.
Vremenom čula na jeziku slabe jer se ne upotrebljavaju a
jedini ukus koji smo sposobni da osetimo je slan a pošto se
čulne kvržice jezika i na taj ukus naviknu vremenom će nam
za isti osećaj trebati sve više i više soli i tako se problem
produbljava.
Ukoliko rešimo da ne solimo hranu, u početku
nam to može biti problem. Međutim, već posle nekoliko dana
počećemo da osećamo ukuse koje do tada nismo bili u stanju
i hrana će nam opet biti ukusna a što je najvažnije i zdrava.
Osobe koje odluče da posle ovog pročitanog
teksta nastave po starom rizikuju da oštete svoje bubrege i da kao posledicu dobiju povišeni krvni pritisak, zadržavanje
vode u telu, otoke na licu, slabljenje srca itd.
E, sad so ili zdravlje odlučite sami!
- nastaviće se -
Ankica
Simić
nutricionista-dijetetičar
e-mail: ankica@my-its.net
tel. 064/13-63-269
|
