|
Povezano sa:
- Kako (a pri tom i lako) do željene težine (deo
II)
- Ogledalo zdravlja ili kako biti i ostati zdrav ( deo
I , deo II i deo
III)
Mnogi su se na ovaj naslov samo (kiselo) nasmejali drugi bi
rekli da je to “mission immposible” tj.apsolutno nemoguće!
A treći su verovatno pomislili kako je to samo veoma“neslana”
šala… Ali za sve neverne Tome i druge pesimiste malo vedrih
vesti na tu temu. Ovo je moguće i ako znate kako- lako dostižan
san!
Prvo bi smo trebali da razjasnimo nekoliko stvari
u vezi toga šta utiče na našu težinu:
To su genetsko nasleđe, metabolizam i psihološki
činioci.
Iako je, što se genetskog nasleđa tiče, važno
da li u porodici imamo devet od deset članova šire i uže familije
koji imaju problem sa težinom, još je važnije naše “vekovno”
odnosno predačko nasleđe.
Krenimo sada na jedno malo putovanje u prošlost:
Ljudi su u samom povoju civilizacije živeli
u plemenima, hranili su se mahom onim što su našli u prirodi:
bobicama, korenjem, raznim travama… prvi ljudi su bili sakupljači…
obroci su najčešće bili nedovoljni i neredovni.
Kasnije se neki naš pametni predak dosetio da bi bilo dobro
hranu pribaviti planski a drugi je smislio i način a to uradi
tako što je uzeo batinu, zašiljio na jednom kraju i načinio
koplje kojim je ulovio prvog jelena… tako su nastali lovci.
I ovde je hrane bilo nedovoljno i bila je neredovna jer je
zavisila od toga koliko su spretni bili lovci i koliko su
životinje bile neoprezne a takođe i od “mišića” tj. jači je
uzimao više od slabijeg, ali je hrane ipak bilo malo više
nego u prvoj fazi skupljača. I naravno kad na trpezi nije
bilo mesa opet su se sakupljali divlji plodovi.
Onda se naš treći pametni predak setio da nije potrebno “juriti”
obrok već da je moguće životinje uhvatiti jednom i čuvati
ih da ne pobegnu a jesti onda kada pleme ogladni… tako su
nastali nomadi - stočari. Tada je mesa i mleka bilo dovoljno
(bar onoliko koliko je bilo paše za ishranu stoke…) ali opet
su oskudevali u povrću i voću koga su i dalje skupljali u
prirodi.
A tada se naš četvrti pametni predak setio da se biljke mogu
i gajiti i tako nastaju prva naselja i razvija se ratarstvo.
Dalja istorija savremenog sveta je uglavnom svima poznata
i nalazi se u knjigama istorije.
Ali šta je ono što
u vezi ishrane možemo zaključiti iz ove priče?
Sa nastankom civilizacije počinju da se uzgajaju “pripitomljene”
poljoprivredne kulture i pripitomljene životinje. I one naravno
“trpe” blagodeti civilizacije i planskim uzgojem postaju veće,
ukusnije, kaloričnije… i tako se ishrana polako menja, postaje
nutritivno bogatija i omogućava bolje zadovoljenje čovekovih
potreba.
Međutim, s obzirom da je faza razvoja čoveka
u kojoj je problem ishrane predstavljao dominantno pitanje
opstanka trajala neuporedivo duže nego period civilizacije
u kojoj se i sada nalazimo naši geni još uvek funkcionišu
po tom arhaičnom obrascu koga smo razvili tokom miliona godina
našeg razvoja kao ljudske vrste.
Čovek je hiljadama vekova prvenstveno bio biljojed
da bi tek znatno kasnije počeo da jede meso i to i dalje sa
preferencijom biljne hrane odnosno postao je svaštojed.
Naš ceo digestivni sistem je formiran na tom principu, počev
od razvoja zuba i vilice koji su prvenstveno formirani za
žvakanje biljne hrane (za razliku od tipičnih mesojeda čovek
ima izuzetno slabe očnjake - ali ih ipak ima što znači da
u određenoj količini može jesti meso) pa do dužine creva koja
su takođe mnogo više prilagođena biljnoj hrani (mesojedi imaju
mnogo kraća creva od biljojeda a čovek se nalazi negde između
ali ipak više naginje ka biljojedima).
Ishrana današnjeg čoveka obiluje namirnicama životinskog porekla
i to mnogo više nego što je genetski predviđeno da naše telo
može da svari. U proseku čovek mesečno pojede od 3-5 kg mesa
i mesnih prerađevina umesto 1-1.5 kg koliko bi bilo optimalno.
Ovo dovodi do mnogih posledica po zdravlje počev od gojaznosti
- koja je bolest broj jedan savremenog čoveka u razvijenim
zemljama, pa do kancera debelog creva s obzirom da se životinjski
proteini veoma dugo i nepotpuno vare, dugo ostaju u crevima
koja su predugačka i vrše intoksikaciju celog organizma svojim
raspadnim produktima.
Ovo nas dovodi do
druge priče –priče o metabolizmu.
Većinu vremena naši preci su jeli ono što su imali-onda kada
su imali! Ako je nekad i bilo viška hrane sav višak se automatski
taložio u vidu masnih naslaga. Upravo ovaj mehanizam je omogućio
čoveku da preživi i da prebrodi duge periode gladi. Čovek
je jedna od retkih vrsta na svetu koja se može gotovo neograničeno
gojiti (skoro sve druge životinjske vrste imaju genetski maksimum).
Ali druge životinjske vrste su generalno sposobnije da same
sebi obezbede hranu (biljojedi pasu travu koju čovek ne može
da vari, mesojedi love - čovek je neuporedivo slabiji od bilo
koje životinje – imajte na umu da je čovek nekada nije imao
ni pušku, ni luk i strelu i prošle su hiljade godina pre nego
što su ove naprave bile izmišljene) i da nije bilo ovog mehanizma
mi ne bismo opstali kao vrsta.
Upravo ovaj mehanizam je u sadašnjem vremenu izobilja odgovoran
za prekomerno gojenje čoveka ukoliko on unosi previše hrane!
A sada dolazimo do
onog trećeg, možda i najznačajnijeg a svakako najkobnijeg
faktora-psiholoških aspekata ishrane.
često čujemo ovakve izjave “oči su mu gladne… ne mogu da odolim
da ne pojedem… ”
Sama hrana je za čoveka (za razliku od bilo koje druge vrste)
izvor zadovoljstva. Ovo ima veze sa činjenicom da je čovek
sisar i da za razliku od drugih bića ima znatno razvijenije
mnoge psihičke funkcije kao što su osećanje ljubavi, naklonost,
potreba za nežnošći itd.
Sva ova osećanja se razvijaju u malom ljudskom biću od trenutka
kada dođe na svet i u majčinom naručju prvi put počne da sisa.
Od tog trenutka se uspostavlja veza: “hrana = ljubav, sigurnost
i zadovoljstvo” i taj obrazac kasnije postaje dominantna šema
po kojoj čovek funkcioniše.
Iz tog razloga mnogi ljudi kada su nervozni I pod stresom
otvaraju frižider i počinju da jedu jer se aktivira ovaj mehanizam
po kome se pun stomak izjednačava sa osećanjem sreće! Time
se podsvesno beži od problema i makar na kratko doživljava
osećaj bezrbižnosti i zadovoljstva.
Ali ukoliko osoba ima problem sa viškom kilograma to će nažalost
dovesti do novog problema a to je taloženje istih, pa će se
ona iznervirati i opet posegnuti za hranom, uneti nepotrebne
kalorije i tako se stvara začarani krug!
Koje je rešenje?
Svako ko ima problem sa težinom mora temeljno
razmisliti o svom načinu ishrane ipromeniti štošta u svojim
navikama. Svako zavaravanje na temu “brzo, lako i efikasno”
ne deluje jer problem nije ni “nedelujuća” dijeta ili preparat,
ni jo-jo efekat, ni “usporen” metabolizam (koga svi krive
za svoje neuspehe) već u pogrešno postavljenim principima
ishrane.
Pravilna ishrana treba da sadrži 80% namirnica
biljnog porekla i samo 20% životinjskog. Meso treba jesti
samo tri puta nedeljno. Spremanje obroka treba da isključi
pohovanje i prženje (imajte na umu da praistorijski čovek
nije imao tiganj) i da jede presno svaku hranu koja se može
tako jesti (bez preterivanja naravno-jer današnji želuci su
ipak postali “civilizovani”). Žitarice treba da čine 30 %
udela dnevnog obroka. Treba što manje jesti koncentrovane
šećere i slatkiše (da li da pomenem da praistorijski čovek
nije jeo torte?!… i da naš pankreas nije stvoren da metaboliše
toliko mnogo koncentrovanog šećera, kao i činjenicu da je
količina insulina koju on može da izluči genetski određena
- kada se ova granica prekorači nastaje dijabet tipa 2….).
I na kraju kada su vam” oči gladne” zapitajte
se da li je ta šnicla ili kolač baš ono što vam sada treba
i šta je to što vi u stvari želite. Biće vam lakše da toj
poslastici kažete NE!
Ukoliko kada ovo pročitate odlučite da neke od ovih saveta
uključite u svoj svakodnevni život uočićete drastične promene
u svom zdravlju i rešiti mnoge probleme od kojih je samo vrh
ledenog brega -višak kilograma!
I naravno ovde nije kraj priče… istorija naših
predaka nam može objasniti zašto je tokom mršavljenja neophodna
fizička aktivnost, zašto “brze” dijete ne deluju, zašto ne
treba za doručak jesti samo voće, zašto nema nikavog smisla
izbacivati večeru, zašto grickalice goje… pa, nastavak sledi...
Drugi deo
>>
Ankica
Simić
nutricionista-dijetetičar
e-mail: ankica@my-its.net
tel. 064/13-63-269
|
