Homeopatija je efikasan, holistički sistem lečenja,
metoda kojom se ne tretira bolest nego osoba u celini. Fizičko,
emocionalno i mentalno stanje osobe se razmatra kako bi se
pronašao homeopatski lek koji u malim dozama stimuliše sopstvenu,
prirodnu sklonost organizma ka samoizlečenju. Reč homeopatija
potiče od grčkih reči "homeo", tj. sličan
i "pathos" - patnja što znači slično bolesti
ili patnji. Homeopatija se temelji na zakonu sličnosti koji
glasi "similia similibus curentur" ili "slično
se sličnim leči".
Istorijat
Pojam "slično se sličnim leči" poznat
je još od vremena Hipokrata koji je tvrdio da se bolest može
lečiti na dva načina: suprotnim ili sličnim sredstvom u odnosu
na bolest. Mogućnost lečenja sličnim sredstvom se spominje
se i u Vedi Vjasi.
Na principu lečenja suprotnim sredstvom razvila
se galenska farmakologija i klasična medicina. Princip
sličnosti sačuvao se vekovima kroz narodnu medicinu, a Paracelzus
je u 16. veku pokušao da taj princip uvede u praksu, ali nedovoljno
uspešno.
Krajem 18. veka nemački naučnik, lekar, hemičar
i poliglota Samuel Hahnemann (1755-1843), utemeljio
je na zakonu sličnosti celovitu filozofiju i principe lečenja,
nazvavši to homeopatijom. Takvu, Hahnemannovu homeopatiju
danas praktikuju stotine hiljada terapeuta širom sveta pod
nazivom klasična homeopatija.
Kako je Hahnemann došao do genijalnog otkrića
i u toku svog životnog i radnog
veka oblikovao jednu čitavu nauku?
Radeći kao lekar bio je nezadovoljan rezultatima
medicine svoga doba i pošto nije uspeo da izleći svoju kćerku
od difterije, razočaran se povukao iz prakse i bavio se, između
ostaloga, prevođenjem medicinske literature. Prevodeći čuveno
farmakološko delo škotskog naučnika, Kulenovu Materiju
Mediku, naišao je i na objašnjenje da lekovitost kinina
potiče od gorkog ukusa leka. Ne znamo zašto, ali odlučio je
da isproba delovanje kinina na sebi iako je bio potpuno zdrav.
Danima je uzimao kinin i posmatrao i zapisivao sve simptome
koji su mu se javljali. Na svoje iznenađenje dobio je simptome
malarije uprkos činjenici da nije bio bolestan. Zaključio
je da je kinin efikasan u lečenju malarije zato što može da
izazove slične simptome kod zdrave osobe i prema zakonu sličnosti
da leči iste simptome kod bolesne osobe.
Nastavio je sa eksperimentima i 1810. godine
izašao u javnost sa svojim najznačajnijim delom "Organon
medicinske veštine", koji je ubrzo preveden na sve
važnije evropske jezike, doživeo je šest izdanja i u njemu
je detaljno izneta filozofija, zakoni i principi homeopatije.
Iako je od prvog izdanja prošlo skoro 200 godina, Organon
i dan danas predstavlja kamen temeljac homeopatskog obrazovanja.
Iste godine Hahnemann je postigao značajne rezultate
lečeći obolele od tifusa nakon Napoleonovih osvajanja i postao
predavač na Lajpciškom univerzitetu gde je žestoko napadao
tadašnje drastične metode lečenja i nastavio da objavljuje
svoja najznačajnija dela.
Tridesetih godina devetnaestog veka Evropom
je vladala teška epidemija kolere. Stopa smrtnosti bila je
preko 55 %. Hahenmann je savetovao upotrebu homeopatskih lekova
kao i dezinfekciju i uništavanje zagađenog materijala mnogo
pre radova Pastera i Koha. Homeopatskim lečenjem
smrtnost je bila svedena na 2,4 do 21,1 %. Homeopatija je
time zadobila vatrene pristalice među narodom, aristokratijom
i jednim manjim delom medicinske profesije.
Počele su da se otvaraju homeopatske bolnice
a u engleskom parlamentu je odluleno da homeopatija postane
paralelan medicinski sistem kako je ostalo i do danas a engleska
kraljevska porodica od tada pa do danas ima homeopatu u lekarskom
timu.
Za tridesetak godina Hanemanovi sledbenici su
proširili homeopatiju širom zapadne Evrope i Amerike otvarajući
bolnice i koledže.
Hahnemann je, nesumnjivo, bio veliki naučnik.
Uveo je u medicinu eksperiment, propisao egzaktan način istraživanja,
prvi u istoriji medicine formulisao zakone i principe lečenja,
najavio mnoge pronalaske u medicini, npr. nasledni faktor,
pre Mendela, dokazao uspešnost svoje metode u praksi,
ali ipak je zbog sukoba sa svojim kolegama, lekarima i farmaceutima,
morao da napusti rodnu Nemačku 1835. godine i da se sa porodicom
preseli u Pariz.
Haneman je ceo svoj život posvetio utemeljenju
ove nauke. Od njegovog vremena pa do danas ništa nije izmenjeno
u principima i filozofiji homeopatije. Jedino se stalno proširuje
lista dokazanih homeopatskih lekova i u praksi se više koriste
savremena saznanja o psihološkim aspektima ličnosti. Njegove
ideje su prevazilazile toleranciju inače povoljne društvene
klime 18. veka nastale pod uticajem pokreta "Prosvetljenje"
koji je iznedrio mnogobrojna naučna dostignuća kao i umetnička
ostvarenja.
Imao je mnogo vernih sledbenika i mnogo ljutih
protivnika. Hanemanove ideje su bile naprednije za nekoliko
stoleća. Verujemo da će konačnu naučnu verifikaciju homeopatija
ostvariti početkom 21. veka zahvaljujući napretku kvantne
fizike.
Razvoj medicine odvijao se u skladu sa tada
važećim njutnovskim mehanicističkim i materijalističkim konceptom
spoznaje sveta tako da su Pasterova istraživanja na polju
prirode mikroba bila prihvatljivija od Hahnemanovog energetskog
koncepta.
Početkom 20. veka homeopatija je doživela svoj
prvi uspon, a onda je njena popularnost polako počela da gubi
trku sa brzim tehnološkim napretkom koji je bio zahvatio i
medicinu. U odnos medicine i homeopatije bile su uključene
i neizbežne igre finansijskih i drugih interesa koje su išle
na štetu homeopatije obzirom da ona nije bila zanimljiva sa
stanovišta profita. Na primer, poznato je da su se Rockfellerovi
lečili homeopatijom i da su želeli da ulože novac u razvoj
homeopatije. Međutim, njihov finansijski savetnik je preporučio
ulaganje u farmaceutsku industriju i time verovatno učestvovao
u određivanju istorijskih tokova. Homeopatske bolnice i škole
ostajale su sve češće bez finansijskih izvora i bile prinuđene
na smanjenje rada ili čak i na zatvaranje.
Homeopatija je bila veliki izazov za nauku i
filozofiju, ali vreme u kojem se razvijala nije joj bilo naklonjeno.
Lekari koji su imali bilo kakve veze sa homeopatijom bili
su proterivani iz strukovnih udruženja, zabranjivan im je
rad, a na medicinskim fakultetima nije smela da se spominje
reč homeopatija. Ta teška vremena homeopatija je preživela
zahvaljujući velikom broju homeopata koji su bili nezavisni
po školovanju i praksi, odnosno nisu bili lekari klasične
medicine. Svoj opstanak homeopatija takođe duguje zaštiti
koju je od samog nastanke imala u aristokratskim krugovima
posebno u britanskoj kraljevskoj porodici kao i u intelektualnoj
i umetničkoj eliti Evrope u devetnaestom veku. Na primer,
čuveno platno Van Gogha, prodato za 82,5 miliona dolara,
predstavlja njegovog prijatelja i homeopatu dr. Gacheta.
Početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka
homeopatija doživljava svoju renesansu, širom planete, izuzev
možda u Kini gde već hiljadama godina postoji kontinuitet
u primeni holističkih terapija.
Zanimljivo je spomenuti da je jedan Grk, inače
građevinski inženjer, Džordž Vitulkas (George Vithoulkas),
pokrenuo renesansu homepatije. On je sigurno najveći homeopata
dvadesetog veka. Edukovao je sve značajne homeopate danas
u svetu, a za svoj rad dobio je alternativnu Nobelovu nagradu.
Drugi
deo: Osnovni principi homeopatije >>
|
